Andreas Ernst: Novi šerifi za divlji sever Kosova
U srpskom delu zemlje je Beograd političare podveo pod svoju liniju, pri čemu je primenjivao krajnje nedemokratske metode. Vrhovni cilj predsednika Vučića je da izgura sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom.
Pred ulazom u sedište partije se nalazi improvizirani oltar. Na njemu, vijane vetrom, gore sveće, i ruže usahlih latica. Izborni plakat ubijenog visi na zidu kuće, šaku drži zamišljeno na bradi: ujutro, 16. januara je upucan Oliver Ivanović, po svemu sudeći iz jednog automobila u pokretu. Pogodjen sa šest metaka, umro je u obližnjoj bolnici.
Unutra, u birou, sede dva muškarca u polutami. Čuvaju. Policija je zaplenila kompjuter, kažu, kao i snimke sa kontrolnih kamera. Od tada ništa više od nje čuli nisu. Ne žele da spekulišu o mogućim počiniocima. Niko to ne želi u Severnoj Mitrovici u prisustvu stranaca. Ali svi su složni: Albanci sigurno bili nisu. Što je poprilično i jasno. Sever Kosova od rata 1999 vodi svoj sopstveni život. Ovde žive skoro isključivo Srbi, od albanske većine odvojeni rekom Ibar, u otvorenom otporu prema državi Kosovo.
Srbska područja na Kosovu
Ne plašimo se Albanaca nego kriminalaca u našim sopstvenim redovima, rekao je Ivanović u jednom intervjuu, nekoliko meseci pre nego što će ga ubiti. „On je bio politički izolovan, mediji su ga bojkotovali“, objašnjava Tanja Lazarević, glavna urednica internet-portala Kossev. „Ali, on je bio i popularan - zahvaljujući svom milosrdju, nesalomivoj volji i optimizmu.“ Sa Ivanovićem je zamukao jedan od poslednjih nezavisnih srbskih glasova na Kosovu. Čime se koncu približava proces, započet 2013 sporazumom o normalizaciji srbsko-kosovskih odnosa: disciplinovanje kosovskih Srba od strane Beograda.
Beogradski „grad na linija fronta“
Severno Kosovo se direktno graniči sa srbskom zemljom-majkom. 50.000 do 70.000 osoba naseljava urbani centar Severne Mitrovice i tri ruralne opštine u okolini. Tačan broj ne zna niko, jer „Sever“ od 2013 odbija svaku saradnju sa Kosovom, takodje i popis stanovništva. Ni danas niko ovde ne želi išta da ima sa novom državom. „Ovde je Srbija“, kaže prodavac bureka na glavnom trgu i pokazuje na jednu 7 metara visoku bronzanu statuu. U centru kruga stoji srbski knez Lazar, gledajući ka jugu, kao mitovima nadojenom Kosovskom Polju, na kom su ga Osmanlije 1389 slavno porazile. Automobili imaju srbske registarske tablice. Ili ih uopšte nemaju. Valuta je srbski dinar. Ako sve ovo i ne primetite, nikako vam ne mogu promaći trobojni barjaci, srbske nacionalne zastave, koje se vijore sa svake druge bandere, svedočeći o identitetu ovog grada.
Posle rata su francuske trupe u sastavu Kosovo Force, a pod komandom NATO, blokirale prelaze preko Ibra, podelile grad etnički i tako sprečile progon Srba sa severa. Što je takodje imalo za posledicu da ni UN-protektorat ni kosovarska država nisu mogli da tu puste korena. Stanovništvo živi od dotacija iz Srbije, preko 80% : škole, klinike, javna preduzeća i univerzitet se finansiraju iz Beograda. A da bi gradjane zadržali u „gradu na liniji fronta“, plaćaju im veće plate. Što vodi tome da lekari i učitelji iz Srbije preuzimaju poslove na Severu Kosova, a za vikend idu kući.
„2013 se desio zaokret“
Odvajkada je deljenje pravde ovde bilo mizerno. Ni Srbi, ni Kosovo ni UN-Protektorat nisu ustanovili funkcionirajuće sudove. Oko mira i poredaka su se trudile gradjanske straže, koje su kontrolisali lokalni političari. Srbski policajci su prvo patrolirali u civilu, kasnije navlačili uniforme kosovarske policije pa su tako izvlačili dve plate: jednu iz Beograda - drugu iz Prištine. Mafija, kojoj su sve etničke predrasude strane, je pravila odlične poslove sa gorivom: iz Srbije ga je bez poreza uvozila a onda albanskom jugu prodavala ili reeksportovala. Klatno političke se borbe njihalo od predstvanika umerene linije, poput Ivanovića, koji su bili za delimičnu kooperaciju sa Prištinom, do hardlinera, poput Marka Jakšića, koji su prakticirali totalni bojkot „lažne države“ Kosovo.
I to je tako još dugo moglo da potraje. No, 2012 je u Beogradu na vlast došao Aleksandar Vučić. Kad su ga Berlin i Brisel stavili pred izbor: ili da „normalizuje“ odnose sa Kosovom ili da zaboravi članstvo u EU, on se odlučio da zagrize u kiselu jabuku. U aprilu 2013 su Beograd i Priština podpisali Sporazum. Sever Kosova treba biti integrisan u njegov politički sistem a za uzvrat dobiti autonomiju. Vest o tome je izazvala zgražavanje kod stanovništva Severnog Kosova, koje je Vučića psovalo kao izdajnika i klelo se u otpor do zadnjega. A iz Beograda nije stizalo skoro ni jedno objašanjenje kako su taj novi poredak zamislili.
Umesto toga iznebuha su se pojavili novi ljudi. „2013 se desio zaokret“, objašnjava Miodrag Marinković iz Mitrovice, koji je tada radio za misiju EU na Kosovu. „Beograd je instalirao novo vodjstvo, koje je Sever trebalo da uvede u brazdu“. Što nije bilo jednostavno. Jer 14 dugih godina su Srbe sa Severa u nebo dizali kao patriote i Pièce de Résistance prema „lažnoj državi“. I sad sve to treba naprasno zaboraviti ?
Lojalnost kao centralni kriterijum
Test izdrživosti se onda desio u novembru 2013. Po volji Beograda je Severno Kosovo po prvi put trebalo da uzme učešća na kosovarskim lokalnim izborima. Uz teške muke je Beograd sklepao listu politički najčešće neiskusnih figura, koje su ipak kod gradjana uživale nešto malo ugleda. No, njihova glavna karakteristika, kaže Marković, je bila apsolutna poslušnost. Etablirane političke snage su pozvale na bojkot. Izborni dan je bio propast. Kad je bilo jasno da će bojkotaši uspeti, su na izborna mesta uleteli maskirani mušarci i sve polomili što im je palo u ruke. Izbori su bili prekinuti. Jedan visoko rangirani diplomata Austrije potvrdjuje da su maskirani intervenisali po inicijativi Beogradske Liste, koja je nešto kasnije kao Srbska Lista postala državno kontrolisana partija.
Pri ponavljanju izbora ništa više nije bilo prepušteno slučajnosti. „Bojkotaše“ su isprebijali, spalili im automobile, a direktori lokalnih firmi su dobili naredjenje da radnike organizovano dovedu na birališta. „Ići sa direktorom na glasanje“ je postala posprdna poštapalica. No, šali mesta bilo nije. Uprkos svom mogućem pritisku izlaznost je bila oko 20%. Ali to je bilo dovoljno: Goran Rakić je postao prvi srbski gradonačelnik izabran po kosovskom izbornom zakonu. Za njega, bivšeg vatrogasca i predstojnika gradske čistoće, skoro niko ranije nikad čuo nije. Ali čim mu je Aleksandar Vučić čestitao na izboru, svima je postalo jasno da on uživa najvišu zaštitu. EU, koja je posredovala pri Sporazumu o Normalizaciji, je smerno skrenula pogled u stranu. „Klasični slučaj koluzije“, kaže Marković. Ili realpolitike, otvoreno rečeno: na Kosovu se kadkad „Pax Europaea“ i demokratija potiru.
Kum
Organizovani kriminal je fleksibilno reagovao na novu situaciju. Još 2011 je uticajni biznismen Zvonko Veselinović bio u prvim redovima borbe protiv Prištine. Kad je Kosovo htelo da pošalje svoju policiju na severnu granicu ka Srbiji, on je organizovao otpor: granični prelazi su spaljeni a barikade podignute. Povremeno se i pucalo. Godinu dana potom je srbska obaveštajna služna Veselinovića uhapsila, ali ga je 2016 sud oslobodio. Od tada ga skoro pa i nema i javnosti.
Ulogu tribuna je preuzeo njegov kum Milan Radojičić, čija je baza restoran „Grey“ u Severnoj Mitrovici. To je elegantni lokal, lepo i sa ukusom opremljen. I koga krasi jedan preparirani vuk. Ovde nova elita Severnog Kosova prima delegacije iz Beograda. Kad smo mi bili tamo, restoran je bio skoro pust. U jedom ćošku je jedna velika fotelja, skoro pa presto. Ko u nju sedi se i ne vidi baš ponajbolje, jer je oko nje pozicionirano 5 mišićavih mušaraca, obrijanih glava i pogleda koji ne ulivaju poverenje. Osoba sa prestola ustaje: žgoljava figura sa naočarima. Gradonačelnik Rakić.
I tu je končina sreće novinarske: na uljudno pitanje da li gradonačelnik ima malo vremena, brdo muških mišića odgovara kratkim „ne“. Potom Rakić napušta lokal. U fotelju seda Radojičić, koji takodje nije zainteresovan za razgovor. Ustaje, sklanja se malo u stranu, telefonira. Kelner nam donosi račun. Osećamo: vreme da odemo. Tek sada nam biva jasno da je gradonačelnik Rakić napustio restoran bez obezbedjenja. Svi mišićavi ćelavci su ostali unutra. „To vam je logično“, objašnjava jedan pozananik, koji ne želi da mu se ime nadje u štampi pored Radojičićevog. Jer, „Rakiću zaštita ne treba. On je samo primalac naredjenja, niko njemu ništa učinio ne bi.“ Potom saznajemo da je Radojičić nedavno na sred ulice, u sred bela dana, pred narodom išamarao gradonačelnika. Priča, koju nam i drugi potom kazuju. Policajci, koji su bili pored, prstom makli nisu. Ne isključujemo da je sve ovo bajka. Ali kao ilustracija situacije vrlo omiljena.
Povlačenje u privatnost
Predsednik Vučić je odlučan da izvede proces normalizacije i da područje Severa otpusti u kosovarski sistem. Što ne znači kraj srbskog uticaja – naprotiv. Preko partije jedinstva, kojom se upravlja iz Beograda, on kontroliše sva Srbima naseljena područja. Umesto da vise o milostinji srbske države, subencije se daju sada po kosovarskom pravu preko srbske zajednice opština, koja se i dalje finansira iz Beograda. To će usporiti odlaske mladih i dobro obrazovnih, ali ih neće zaustaviti. Konkretnih brojki nema, ali od rata na ovamo puno studenta i ljudi sa zanimanjem svoju sreću traži u Beogradu ili na Zapadu.
Miodag Marković ima drugačije planove. Posle puno godina, tokom kojih je radio za EU i NVO, nema više nerava da „ljudima prodaje maglu“. Dosta mu je beskrajnih sednica i izveštaja koje, ubedjen je, niko ne čita. Sada želi da predje u trgovinu: „prosto kupovati, pa preprodavati sa nešto malo dobitka i od toga živeti“. Povlačenje u privatnost, tako glasi deviza mnogih. Posle ubijanja Olivera Ivanovića im se svaki dalji otpor Beogradu čini izlišnim. Petar Miletić, koji je politiku odavno okačio o čavle, lakonski kaže: „Sudbina je kosovskih Srba da im drugi kroje sudbinu.“ A Ivanovićeva udovica, Milena, se sa njihovim šestogodišnjim sinom seli za Beograd. Dosta joj je ovog „mračnog i tužnog mesta“.
Autor: Andreas Ernst/Prevod: Mirko Vuletić
Izvor: Neue Zuercher Zeitung (NZZ)
