Atletiko Madrid je osvajač Lige Evrope

Olimpik Marselj – Atletiko Madrid 0:3. Ligom Evrope ponovo, kao toliko puta u poslednjoj deceniji, vlada jedan španski tim. Umalo pa besprekoran taktički pristup ekipe Dijega Simeonea doneo je novu titulu u masovnijem od dva evropska takmičenja Los Kolčonerosima, poraženima u dva finala Lige šampiona u prethodne četiri godine.

Marselj je počeo utakmicu na način Ivice Osima, legendarnog balkanskog trenera. Nekadašnji selektor Jugoslavije je svojim igračima govorio da, u nedostatku rešenja, loptu šutnu u aut blizu kaznenog prostora rivala. Onda bi se tim pomerio ka lopti i izvršio neku vrstu odloženog kontrapresinga, odnosno pritiska na izlasku protivnika. Upravo to je uradio Olimpik iz Marselja, čim je finale počelo. Poklonili su aut protivniku, a onda su izašli visoko, pritisnuli su ga i osvojili loptu. U prvih nekoliko minuta su imali nekoliko prilika.

Nametnuli su se. To je bilo veoma važno u meču u kome su bili ekipa koja igra protiv izrazitog favorita.

Pomalo je apsurdno, ali stoga ništa manje tačno, razmišljati o Olimpiku iz Marselja kao autsajderu. Olimpiku iz Marselja, deset puta šampionu Francuske, šampionu Evrope iz 1993. godine, učesniku pet evropskih finala (nijedan francuski tim nije igrao u više od dva). Ali to je jedina realnost koju poznaje moderni fudbal (#againstmodernfootball), u kojoj sva slava, sve aspiracije i sav talenat ide najbogatijim klubovima, onima koje finansiraju novci oligarha, petrodolari šeika ili čitave države ili regije.

Ali zato je Olimpik iz Marselja, baš kao i Viljareal koji je 2006. godine igrao polufinale Lige šampiona, tako interesantan. Tim otpadnika, odbačenih i oni koji su odbacivali.

Florijan Tovan je trebalo da bude „zlatni dečko" francuskog fudbala (a u zemlji Hatema Ben Arfe to se više ne izgovara olako), ali je za 13 mečeva u Njukaslu (ej, Njukaslu!) uspeo samo jednom da šutne u okvir gola.

Na drugom debiju za ekipu sa Velodroma, u meču sa Monpeljeom, dobio je crveni karton. Ali onda je nešto kliknulo u njegovom kranijumu, uvek besprekorno ukrašenim tako odmerenom količinom gela (kažu da pre izlaska na teren provodi 15 minuta ispred ogledala, sa rukama na skalpu). Postigao je 22 gola u francuskoj Ligi Jedan, a tome je pridodao još 11 asistencija.

Ekipa Rudija Garsije, koja neizostavno meč počinje u 4-2-3-1 sistemu, nezamisliva je bez njega, baš kao i bez Lukasa Okamposa, Argentinca koji igra na suprotnom boku. I on je, nakon što je stigao iz River Plejta u Monako kao osamnaestogodišnjak, otprilike u vreme kada je jedan skupi razvod od ove ekipe, projektovane da bude novi superklub Evrope, načinio projekat inkubacije mladog talenta. Nakon pozajmica u Đenoi i Milanu, Okampos sada igra u Marselju i to je do meča sa Atletikom radio na impresivan način.

Kao treći u navalnoj trojci koja igra iza napadača, Dimitri Paje, odgovoran je bio do ovog finala za deset golova (tri gola i sedam asistencija). Više nego iko drugi u takmičenju. Fudbaler, koji kao da uvek fluktuira između briljantnosti i durenja, sa telom koje nikada nije u obliku kakvom biste očekivali od nekoga ko od performansi tog istog tela živi, ponovo igra toliko dobro da mnogi smatraju kako za njega mora da bude mesta u timu Francuske na Mundijalu. Kapiten Olimpika je, ukupno, zabeležio 22 asistencije u sezoni. Više od Kevina De Brujnea. Više od Lionela Mesija. Da, igrao je dobro.

Oni, Paje, Okampos i Tovan, su morali da odigraju veoma blizu gornje granice mogućnosti kako bi Marselj imao šanse da se nametne protiv uskog i ravnog 4-4-2 sistema Atletiko Madrida. Španski tim je samo jednom, u 12 mečeva do ovog, izgubio od tima iz Francuske (šest trijumfa).

Lukas Okampos je dobio instrukcije da sa levog krila ulazi u levi poluprostor (međuzonu), kako bi primio loptu između dve horizontalne linije Atletika. Nizovi horizontalnih dodavanja Marselja naterala bi srednji blok rivala da se pomera za loptom, naprežući se da ostane kompaktan (što je osnova poziciono orijentisane zonske odbrane koju je igrao tim iz Madrida). Pre ili kasnije, ljuljajući se, blok gostiju (meč se, ipak, igrao u Francuskoj) se lomio, a baš tamo gde se to događalo bio je postavljen Okampos. Nekoliko puta u prvih 15 minuta to mu je donelo priliku da napravi takozvani „ključni ulazak" (ulazak sa loptom u predeo ograničen linijom kaznenog prostora), ali nije uspeo da šutne ili centrira.

I bio je, nedvosmisleno, Marselj prijatniji tim za gledanje u prvoj polovini prvog dela susreta. Ali onda se ponovilo ono što se toliko često desilo ove sezone. Čitavih 26,3 odsto svih izgubljenih lopti Marselja za svoje mesto zbivanja su imale srednji kvadrat u defanzivnoj trećini terena. Upravo na ovom mestu, prilikom jednog aljkavog prijema lopte mladog Kamerunca Zamba Angise, Madriđani su stigli do lopte i potom do gola (Antoan Grizman, u možda svojoj poslednjoj utakmici u Evropi sa Atletikom, bio je strelac). Kao neko opšte pravilo, u prvoj fazi poseda, prvi progresivni/pozitivni pas bi trebalo da bude dijagonalan, ne vertikalan, kako bi primalac lopte mogao lakše da se orijentiše i na adekvatniji način primi informaciju o svim opcijama za nastavak napada koje ima. Tu je Marselj pogrešio, ali to nije sve što se dogodilo u verovatno presudnom momentu meča.

Premalo se govori o visokom i niskom napadačkom presingu Atletika, ali on je umešan koliko i svaki drugi defanzivni segment ove sjajne ekipe. Kada tim Dijega Simeonea prepozna neki od presing okidača – pas između centralnih bekova, pas ka beku, pas ka igraču koji prima loptu okrenut ka sopstvenom golu (kao sada) – istog trenutka prelazi u veoma izražene orijentacije na najbližeg protivničkog čoveka, pritiska se nosilac lopte i teži se iznuđivanju greške protivnika. Skoro 40 odsto svih oduzetih lopti Atletika, ove sezone u Ligi Evrope, dogodio se upravo u poslednjoj i pretposlednjoj šestini igrališta, što je naravno sfera visokog presinga.

I pored toga, kao što vidimo, Okampos je uspevao da primi loptu između linija, ali ga je negativni položaj tela sprečio da bude opasniji u ovoj situaciji.

Antoan Grizman je postigao svoj 22. gol u evropskim takmičenjima u dresu Atletika, po čemu je rekorder ovog kluba.

Ubrzo su problemi Marselja postali još očigledniji, kada je Dimitri Paje morao da napusti teren zbog povrede. Umesto njega u igru je ušao mladi (verovatno i premladi) Maksim Lopez, momak koji poseduje veoma interesantnu kombinaciju fudbalskih atributa, ali koji još uvek nema mehanizme u svojoj igri da ih na pravi način i artikuliše (još jednom, ima tek 21 godinu).

I, tek tako, axis mundi Marselja (Tovan-Okampos-Paje) se izgubio. Olimpik je imao problem da uopšte šutne na gol, a protiv Atletika morate da šutirate što više, jer je teško zamislite da postoji bolji način da se savlada Jan Oblak, golman koji je (spremite se sada) odbranio 30 od 32 udarca u okvir gola sa kojima se suočio u Ligi Evrope (20 sa Atletikom, deset sa Benfikom).

Meč tek što je nastavljen posle velikog odmora, kada je Atletiko Madrid iskoristio jedan brzi napad (napad u ofanzivnoj tranziciji posle lopte oduzete u srednjoj trećini) i stigao do drugog gola. Strelac je, gotovo da se podrazumeva, bio Antoan Grizman. On je time postao prvi Francuz koji je postigao dva gola u finalu Kupa Uefa ili njegove trenutne inkarnacije Lige Evrope, ali i u Kupu šampiona, odnosno Ligi šampiona. Istina, Grizman nije jedini fudbaler Atletika kome je to uspelo, pošto je Radamel Falkao to uradio u finalima Lige Evrope 2010. i 2012. godine.

Do ovog meča, u eri trenerovanja Dijega Simeonea (od januara 2012. godine), Atletiko je pobedio u 80 osto mečeva u Ligi Evrope, što je kudikamo najbolji procenat uspešnosti. Već tada je bilo jasno da ovaj odnos trijumfa i netrijumfa neće biti negativno narušen.

Bilo je izvesno da će Marselj izgubiti i treće finale u Ligi Evrope/Kupu Uefa, što je nešto što samo još stoji u rezimeu Benfike, od koje su, redom, bolji bili Anderleht (1983), Čelsi (2013) i Sevilja (2014). Od Marselja su bolji bili Parma (1999) i Valensija (2004, što je, do ovog meča, bilo i poslednje špansko-francusko evropsko finale).

Marselj je, u samom finišu, posle ranog centaršuta Sansona i udarca glavom Grka Mitroglua, pogodio stativu, ali momentum meča je već toliko bio na strani Atletika da praktično niko na stadionu nije uopšte pomislio da bi tim sa juga Francuske uopšte mogao zaista da postigne gol.

Do kraja, gotovo protokolarno, Atletiko je postigao još jedan gol (ne, Grizman nije učestvovao), a ovoga puta to je bilo delo Gabija. Protokolarna dešavanja su nastavljena nedugo zatim, kada je Fernando Tores, koji se oprašta od Atletiko Madrida, ušao na teren umesto Grizmana kome su aplaudirali obe navijačke grupacije na prelepom stadionu u Lionu.

Izvor: RTS