Dan kada su po Nišlijama padali NATO paketići smrti

Dan kada su po Nišlijama padali NATO paketići smrti

"Imao sam 11 godina, a roditelji su tog jutra bili na pijaci", reči su kojima Ivan Dinić počinje tekst za VICE o bombardovanju Niša kasetnim bombama.

Bilo ko ko se iole seća događaja 1999. godine u tadašnjoj SRJ, verovatno meri vreme po sistemu „pre rata“ i „posle rata“, kako je nazivana NATO agresija.

To su bili traumatični događaji koji su promenili jednu generaciju, u manjoj ili većoj meri, ko je kako imao sreće.

Tada sam bio samo jedanaestogodišnji štreber, avio maketar koji provodi više vremena igrajući simulacije i strategije na PS1 nego sa vršnjacima. 

Umeo sam da objasnim razliku između aviona F-15C i F-15E, ispričam zašto je F-117 stelt avion i dam svoje “ekspertsko“ mišljenje zašto naše vazduhoplovstvo nije imalo šanse. 

Postoje mnoge priče iz bombardovanja i verovatno većina ljudi ima anegdote ili svoje verzije nekih scena koje su se odigrale za ta dva meseca. Međutim, kada je Niš u pitanju, postoje dva događaja koja su ostala trajno urezana u sećanja Nišlija. Zapravo, jedan tragičan događaj, podeljen u dva “termina“ - bombardovanje kasetnim bombama 7. i 12. maja, kada su pogođeni isključivo civilni ciljevi. Sedmog maja je pogođena glavna pijaca i odeljenje za patologiju Kliničkog centra sa okolnim naseljem, dok je dvanaestog maja pogođeno stambeno naselje Duvanište. 

Ukratko, šta su kasetne bombe? To je kontejner u ovom slučaju američke CBU - 87, koja u sebi sadrži 202 „bombice“, koje se oslobađaju na unapred zadatoj visini, a zatim se spuštaju padobrančićima ka svojim (ne)suđenim metama. Jedna bomba može da pokrije prostor malo veći od fudbalskog igrališta. Kao da sve ovo nije dovoljno, mnoge od izbačenih bombi jednostavno nisu eksplodirale i mogu se aktivirati ako neko na njih nabasa. 

Imao sam sreću da sestru i mene tokom bombardovanja roditelji sklone u selo izvan Niša, dok su oni pod „radnom obavezom“ ostajali na poslu i radili (uglavnom) ništa. Ćale se je javio u vojni odsek, ali je vraćen kući jer je njegova jedinica odavno prestala da postoji. 

Kada su 7. maja na televiziji javili da je Niš gađan kasetnim bombama i da su pogodili pijacu i bolnicu, presekao sam se, jer je bila subota, pijačni dan, a upravo tamo su moji nameravali da idu pre nego da se vrate za selo preko vikenda. Srećom, oni su bili dosta hrabriji od mene. 

"Nisam se bojao. Tada nam je već bilo svejedno. Nisam mogao da sedim kući i čekam, samo sam se besciljno šetao ulicama, pa ako imam nesreću da me pogodi nešto, neka me pogodi, šta da se radi. Tog dana smo bili žena i ja bili na pijaci. Kako smo završili sa kupovinom, tako su krenule sirene za vazdušnu opasnost. Skupili smo se i otišli kući. Kada smo čuli šta se je zapravo desilo, pogledali smo se i shvatili da smo samo pukom srećom izbegli najgore", priča mi otac, Dragoljub Dinić. 

On i majka su tada samo čuli seriju eksplozija koje su dolazile sa druge strane reke. Ali jedan broj Nišlija se nalazio upravo na pogođenoj strani grada. 

Miroslav Lavrenčić, tada fotoreporeter Narodnih novina se upravo tada našao na zadatku. 

"Već sam imao neku svoju rutinu. Kad čuješ sirene, ideš da radiš. Tog dana sam bio u naselju Durlan, nešto sam radio, ne sećam se, kada su avioni nadletali i začule se eksplozije iz pravca pijace. Novinar i ja smo odmah krenuli tamo", kaže on. 

Ceo tekst pročitajte na sajtu VICE - OVDE.

 

 

Foto: Ilustracija-EPA

Izvor: VICE, IVAN DINIĆ/B92