Đukanović je potreban NATO jedino u ulozi neprijatelja Rusije

Britanski list Times objavio je da Crna Gora ima nameru da traži hapšenje građanina Rusije, nekog Eduarda Šišmakova i da ga optuži – u okviru istrage o pokušaju državnog prevrata koji je navodno bio u Podgorici u oktobru prošle godine

Isti list citira crnogorskog specijalnog tužioca Milivoja Katnića koji vodi taj slučaj. A on tvrdi da tobože ima „dokaze da iza svega stoje vlasti Rusije“.

Što je najvažnije, Katnić „zahvaljuje britanskoj i američkoj špijunaži na pomoći koju su pružile istrazi“.

Crnogorski tužilac je na taj način, namerno ili nenamerno, ukazao na one koji stoje iza te antiruske propagandističke kampanje. Glavni provokatori su pokrovitelji Mila Đukanovića – Sjedinjene Države, Velika Britanija i NATO u celini, a on – uprkos volji svog naroda – u tu alijansu uvlači svoju zemlju.

Uostalom, o „umešanosti“ vlasti Rusije u „pokušaj prevrata“ u Crnoj Gori pišu i drugi londonski listovi, što je samo po sebi simptomatično. Na primer, The Telegraph ide još dalje i poziva se na „visokorangirane izvore“ u britanskoj vladi koji tvrde da su „ruski obaveštajci“ – uz „podršku i sa blagoslovom Moskve“ – pokušali da „ubiju premijera“ Crne Gore i da „onemoguće plan o stupanju zemlje u NATO“.

Čudan neki „prevrat“

Da podsetimo, 16. oktobra u Crnoj Gori su održani parlamentarni izbori. Vlast premijera Đukanovića je odmah posle izbora saopštila da je za taj dan pripreman atentat na predsednika vlade i da je u zemlji sprečen pokušaj državnog prevrata.

Potom su vlasti objavile da je uhapšeno 20 Srba koji su tobože učestvovali u pokušaju preuzimanja vlasti. Već tada je počelo da se govori i o „ruskom tragu“, bez iznošenja bilo kakvih dokaza

Nikakvi dokazi se ne iznose ni danas, samo se verbalno tvrdi da neki „dokazi“ postoje

Međutim, čak je i tadašnji ministar unutrašnjih poslova Crne Gore Goran Danilović, faktički doveo u sumnju samu činjenicu da je došlo do pokušaja prevrata. Rekao je: ako se zaista radilo o pokušaju državnog udara – u takvim slučajevima se mora sazvati vanredna sednica vlade, Saveta nacionalne bezbednosti ili Saveta odbrane. A ništa od toga nije bilo urađeno.

„To mnogo šta govori“ – naglasio je Danilović.

Kako mi je rekao lider udruženja „Naša Srbija“, Mlađan Đorđević, „cilj cele farse je bio da se Đukanovićevoj partiji obezbedi pobeda na parlamentarnim izborima čiji rezultati su bili falsifikovani. Drugi cilj je bio: okriviti Rusiju i na taj način opravdati ulazak Crne Gore u NATO.

Od čega „boluju“ Đukanović i Porošenko

Ne podleže sumnji činjenica da se radilo o iscenaciji državnog prevrata.

Buka koja se podiže oko „pokušaja prevrata“ je svojevrsna dimna zavesa kojom se skrivaju mahinacije na izborima i preusmerava pažnja stanovništva na drugu „temu“.

Da nije bilo „pokušaja prevrata“, neizvesno je šta se moglo dogoditi na ulicama crnogorskih gradova.

Tokom poslednjih meseci, u Crnoj Gori nisu prestajale masovne demonstracije protiv namere vlasti da uvuku zemlju u NATO. Naročito masovne su bile u maju prošle godine kada je Đukanović, bez ikakvog referenduma potpisao sa generalnim sekretarom NATO, Jensom Stoltenbergom, protokol o ulasku Crne Gore u alijansu.

Po procenama nezavisnih srpskih eksperata (pošto se „oficijelnim“ podacima crnogorskog statističkog biroa ne može verovati, protiv ulaska zemlje u NATO je više od 60 odsto stanovništva. Sa velikom dozom uverenosti može se tvrditi da bi ti ljudi garantovano glasali protiv Đukanovića i njegove partije na parlamentarnim izborima – a zvanična Podgorica nije mogla da ne zna da tako stvari stoje. Teško je reći u šta bi prerastao verovatni protest stanovništva protiv falsifikovanja izbora.

Inscenacija sa „pokušajem prevrata“, mora se priznati, bila je uspešna akcija za odvlačenje pažnje naroda u okviru Đukanovićeve borbe za izvršnu vlast i dalje kretanje Crne Gore ka NATO. A to što su baš britanske i američke specijalne službe pronašle „ruski trag“ – u celoj toj stvari je potpuno zakonomerno, pošto se dobro zna da lopov prvi viče „Držite lopova“.

Inscenacija u Crnoj Gori uklapa se u globalnu antirusku kampanju koju vodi kolektivni Zapad.

Svakoj zemlji koja učestvuje u toj klevetničkoj farsi – oni koji upravljaju lutkama iz Vašingtona, Londona i Brisela odredili su ulogu, u zavisnosti od okolnosti i nacionalnih resursa.

Crna Gora traga za ruskim špijunima u vezi svoje izborne kampanje.

Traži ih i Norveška, povodom svog Nobelovog komiteta koji je nedavno saopštio da su ruski špijuni pokušali da izvrše uticaj na biranje dobitnika nagrade za mir.

„Ruku Moskve“ traže i u Trampovoj pobedi u Sjedinjenim Državama.

Rusi – kako tvrde zapadni mediji – utiču i na izborne procese u Nemačkoj, Francuskoj i … svuda okolo.

Kao što se vidi, Crna Gora nije usamljena.

Sam Milo Đukanović je potreban NATO jedino u ulozi neprijatelja Rusije. U suprotnom, njegovo držanje vlasti bi izgubilo smisao.

Crna Gora se čak priključila antiruskim sankcijama Zapada.

Isto vidimo i na primeru sadašnjih vlasti u Kijevu. Projekat „nezavisna Ukrajina“ moguće je samo pod uslovom da se Kijev svakoga dana ističe krajnjom rusofobijom. U protivnom, i njegov značaj (za Zapad) takođe nestaje.

Još jednom o Đukanoviću

Krajnje neprijateljstvo Mila Đukanovića prema Rusiji apsolutno se ne uklapa u višekovnu istoriju bratskih odnosa Srba i Crnogoraca (koji su, u suštini, isti narod) sa Rusijom. Zato neupućeni ljudi postavljaju pitanje: otkud kod njega takva nemotivisana zloba prema Rusiji?

Objašnjenje se može naći u njegovoj biografiji.

Srpska štampa je više puta pisala da se Đukanović devedesetih godina – prema nepotvrđenim optužbama – u tom periodu haosa na teritoriji bivše Jugoslavije bavio trgovinom drogom i nelegalnim isporukama cigareta, pored ostalog – u Italiju. Zna se na primer, da je sud u Napulju, u vreme istrage o švercu cigareta koja je vođena u Italiji, odbio zahtev za hapšenje Đukanovića samo zato što je imao premijerski imunitet.

Štampa je takođe pisala da se 2001. godine Đukanović, dok je bio na položaju predsednika Crne Gore, takođe bavio švercom cigareta.

Neki njegovi pomagači već robijaju u italijanskim zatvorima i spremni su da ispričaju o svojim vezama sa Đukanovićem u zamenu za ublažavanje kazne i poboljšanje zatvorskih uslova.

Zbog svega ovoga, neuručeni poziv na suđenje je udica na kojoj Zapad drži Đukanovića. Njemu preti izvođenje pred sud i najverovatnije – osuda na zatvorsku kaznu. Zato je on ovako mekan i čini sve što mu kažu američki i britanski pokrovitelji.

Uostalom, upravo je Đukanovićeva kriminalna prošlost omogućila Zapadu da 2006. izvede „referendum“ o odvajanju Crne Gore od Srbije, što je postalo tragedija dva bratska naroda.

Ne treba sumnjati da će se „pokušaj prevrata“ u Crnoj Gori na kraju završiti „zvaničnim“ proglašavanjem krivice Moskve i njenih „agenata“.

Piše: Igor PŠENJIČNIKOV, savetnik direktora RISI, za RIA Novosti

Izvor: Fond Strateške kulture