Kina profitira dugoročno - U Južnoj Aziji investira puno para i stvara zavisnosti
Peking državama, susedima Indije, deli milijarde dolara kredita šakom i kapom. Investicije su dobrodošle, ali imaju visoku cenu.
Poslednjih je godina postalo puno jednostavnije putovati po Srilanki. Vožnja od glavnog grada Kolomba do Galea, nekadašnje holandske tvrdjave na jugu, sada traje samo oko 2 sata. Ranije je bilo potrebno minimum duplo duže vremena. Od 2015 vodi „Southern Expressway“, prvi autoput Srilanke, čak do Hambantota, do krajnje južne tačke ostrva. No i putovanje do tamilskog severa države je u medjuvremenu veoma skraćeno, pre svega zbog ponovnog otvaranja železničke pruge za Jafnu. Za gradjanskog rata se ovom prugom putovalo danima, danas samo koji sat. U medjuvremenu je došla na red i stara kraljevska prestonica Kandi, u centru države: vlada Srilanke je sredinom maja dobila kredit od miljardu dolara za gradnju „Central Expressway“ od Kolomba do bivše prestonice.
Novac čini zavisnim
Sem saobraćajno-tehničke koristi, svim ovim projketima je zajedničko i to da su delimično finansirani kineskim kreditima. Ovaj poslednji, za Kandi, je čak u celosti kineski. Time je Kina postala najveći kreditor Srilanke: od 2005 je vlada u Pekingu u Srilanku uložila ukupno 15 milijari dolara, pri čemu kredit za autoput do Kandija nije ni uračunat.
Nisu svi projekti u strukturalno slaboj ostrvskoj državi tako pospešujući za razvoj, kao izgradnja putne mreže ili podizanje u zemlji najveće elektrane u Norochcholai-u, na zapadnoj obali. Port City, novoizgradjeni deo grada na veštačkom ostrvu isped luke Kolomba, otvara puno pitanja. Ni nova luka u Hambantoti nema klijenata, kao ni kongresna hala i Kriket-stadion, koji je prosto preglomazan sa svoje potrebe. Najviše se ova megalomanija može videti na aerodromu u Mattali, 20km zapadno od Hambantote: samo jedan jedini airlines sleće na ovaj moderni ali posve prazni aerodrom: ni jedan drugi na svetu ne deluje sablasnije od Mattala Rajapaksa Internationale Airport.
Ali ako za Srlinaku ove investije i nemaju smisla, za Kinu imaju. Računica Pekinga u Srilanki nije prvenstveno ekonomska nego geopolitička. Kina svojim kreditima na ovom ostrvu ne poradja blagostanje ali stvara zavisnosti – što joj osigurava uticaj na strateški pozicionirao ostrvo u Indijskom okeanu. Koliko je taj uticaj u medjuvremenu jak, egsemplarno se videlo posle iznenadnog pada autokratskog predsednika Mahinda Rajapaksea, pre tri godine. Rajapakse je silno usmerio Srlinku ka Kini. Spektakularno uplovaljavanje kinskih podmornica u luku Kolombo je bio označio medijski vrhunac te politike.
Njegov naslednik Maithripala Sirisena je bio najavio da će spoljnu politiku osloboditi od kineske zavisnosti i simbolično je stoga zaustavio projekat Port City u Kolombu: zbog toga što zagadjuje okolliš. Ali posle nekoliko meseci su radovi nastavljeni. Jer, u pozadini je Kina pokazala novom predsedniku mišiće, pa je on morao da brzo popusti.
Demonstracija moći, poput one sa podmornicama, u medjuvremenu više nije ni potrebna. Lukom Hambantota je Kina dobila direktni ulaz u strateški iskoristivu insfrastrukturu Srilanke. A pošto Kolombo Pekingu ne može da vrati kredite, vlada Srilanke je ovu luku na 99 godina prenela u kinesko vlasništvo. Ono što je karakteristično kod kineskih kredita je da ih Peking drugim držvama daje po tržišnim uslovima a ne kao medjunarodne razvojne banke sa povoljnim kamatama. Što dužničke države skoro pa automatski dovodi u teškoše pri vraćanju kredita – a upravo to je toljaga, koja Peking čini još jačim.
Regionalna strategija
Strategija Pekinga -obezbediti uticaj davanjem kredita i investicijama- nije ograničena samo na Srilanku, nego biva primenjena na mnogobrojne države uzduž „Puta svile“ –kopnenog i morskog- izmedju Kine i Zapada. Posebno velike sume su u igri u Južnoj Aziji, gde im je cilj i odvajanje susednih država Indije od njihovog tradicionalnog centra: Delhija.
Tako se na Maledivima za kineske pare gradi skoro kilometra i po dugi most „China-Maldives-Friendship-Bridge“ izmedju glavnog ostrva Male i susednog Hulhule-a. I dogradnju aerodroma finansira Kina. U Bangladešu Kinezi razvijaju specijalnu privrednu zonu kod Chittagong-a i tamo prave ogromnu elektranu, a ispred Cox's Bazara je planirana gradnja luke. Iz Kine su u Bangladeš uložili već 10 milijardi dolara, a planirano je još više puta toliko. U Nepalu se planira gradnja pruge za Tibet: kineskim novcem.
No, najveće kineske investicije se ulivaju u Pakistan. Kinesko-pakistanski transportni koridor (CPEC) je mega-projekat, za koji je odvojeno 60 milijardi dolara, a obuhvata prostor izmedju luke Gwadar na Arabskom moru i zajedničke granice ove dve države na Himalajima. Planirani su projekti iz oblasti energetike i saobraćajne insfrastrukture. Jeste da Pakistan, poput Srlinake, već stenje pod teretom ogromnih kineskih kredita, ali vlada ove države se i dalje zadužuje u Pekingu.
Pre neki dan je objavljeno da je Pakistan uzeo još milijardu dolara od Kine da ne bi morao da se obrati MMF za pozajmicu. Pare su neophodne vladi pred izbore, a zbog nezadovoljstva stanovništva povećanjem cena benzina i pretećim bankrotom države.
Sa druge strane Indija je jedna od retkih zemalja koja otvoreno odbacuje pekinšku Belt-and-Road-Initiative (BRI): Delhiju ni na kraj pameti nije da padne u zavisnost od Pekinga i stoga ne dopušta nikakva kineska ulaganja u strateške infrastrukturne projekte, iako su investicije Indiji neophodno potrebne. Stoga je vrlo zbunjujuće što na kineskim kartama BRI indijski lučki grad Kolkata biva ucrtan kao jedno od centralnim čvorišta kineskog morskog „Puta svile“. U južnoazijskim susednim državama, koje Indija još uvek posmatra kao svoje predzidje, Delhi i dalje pokušava diplomatskim, privrednim i bezbednosno-političkim sredstvima da se suprostavi kineskom uticaju. No, glede nejednakosti po pitanjima moći i sredstava, Kina očigledno dobija u ovoj igri.
Ekonomska i politička korist
No, uprkos pretećoj zavisnosti Kina je i dalje aktraktivni kreditor za zemlje regiona. Ili prostije rečeno: jedini. Srilanka je pod vlašću Rajapakse bila internacionalno skoro posve izolirana: zbog ekletantnog kršenja ljudskih prava i brutalnih pohoda na Tamile njene armije pri okončavanju gradjanskog rata. U potrazi za finasijskom podrškom za obnovu zemlje je Kolombo u Pekingu naišao na otvorena vrata – i za sulude megalomanske projekte samozaljubljenog predsednika Rajapakse u rodnom mu kraju, u Hambantoti.
Ni Maledivi, koji su posle kratkotrajne demokratske epizode pod predsednikom Nasheedom ponovo pod vlašću autokratskog režima, nemaju previše interesa da ih se stalno opominje zbog nepridržavanja pravila pravne dražave od strane potencijalnih kreditora. Stoga su se radije obratili Kini i Saudijskoj Arabiji. Tesna saradnja sa Pekingom je Maledivima, sem toga, omogućila da se emancipuju od regionalog hegemena Indije. Slično važi i za Nepal. A Pakistan je na medjunarodnoj sceni ionako skoro bez i jednog prijatelja. Tako da za modernizaciju zemlje Islamabadu nije preostalo ništa drugo sem da se obrati Pekingu. Što je postalo još hitnije pošto je USA ukinula uplaćivanje pomoći Pakistanu. I tamošnje stanovništvo profitira od novca iz Kine. Obskrba energijom -večna muka Pakistana- se zahvaljujući kineskim investicijama osteno poboljšala. A i u Srilanki veoma cene poboljšanu saobraćajnu infrastrukturu, nastalu iz kineskih para.
A bliskost Kini donosi i političke prednosti. Kad se zbog najnovijeg uvodjenja vanrednog stanja na Maledivima proširila glasina da će Indija intervenisati vojno na ovom ostrvlju, je, odmah po pojavljivanju ove vesti 11 kineskih ratnih brodova zauzelo pozicije u blizini teritorijalnih voda Malediva. A skoro uvek, kad je Indija pokušala da zbog sumnje da podržava terorizam u Savetu Bezbednosti UN provuče sankcije protiv Pakistana, je Kina ulagala zaštitnički veto. Sem toga, Peking insistira da se istovremeno u NSG (Nuclear Suppliers Group), klub država izvoznica nuklearnog materijala, istovremeno prime i Indija i Pakistan, pozicija koja izaziva veliki bes u Delhiju. Jeste da je -kako u vladi tako i kod stanovništva Pakistana- razmiljanje o kineskim kreditima zbog rastuće zavisnosti poprilično ambivalentno, ali nikao nije isključivo negativno.
Kina profitira dugoročno
Upravo stoga je Kina najveći profiter -i politički i privredno- u Južnoj Aziji. Većina strukturalnih projekta ne biva samo finansirana od strane Pekinga, nego ih i grade kineske firme. Tako se većina novca vrti u samoj Kini, sa dobitkom. A većina ugovora je tako formulisana da Peking, čak i kad ima lokalnih podizvodjača, najveći deo buduće zarade preliva u sopstveni lonac. Što često izaziva i kontrareakcije. Tako je u novebru objavljeno da će 91% svih prihoda pakistanske luke Gwadar na Arabskom moru u narednih 40 godina ići Kini. Nepal se odmah po obelodanjivanju ove ugovorne stavke povukao iz ugovora sa Pekingom o gradnji hidroelektrane, koju je Kina trebala da pod sličnim uslovima gradi za 2,5 milijardi dolara. Samo koji dan potom je Pakistan odlučio da 14 milijardi dolara težak projekat velike brane ne raspiše u okviru kineskog CPEC. A nedavno je postalo poznato da vlada Burme hoće da poništi ugovor sa Kinom o gradnji duboke luke u Kyaukpyuu. Zašto ? U svim ovim slučajevima iz istog razloga: Kina zaračunava preterano velike troškove. A zemljama koje kreditira ne daje ama baš nikakve koncesije.
No, sve to Peking ne potresa previše, jer Kinu zanima samo politika moći. Jačanje uticaja se teško može kvantificirati, ali znaci pomeranja vektora moći u Južnoj Aziji u korist Kine se ne mogu ignorisati: strateški bitni Maledivi su se skoro u potpunosti izvukli iz zone uticaja Indije, a i u Nepalu reč Kine ima puno veću težinu nego do pre koju godinu. I u izbegličkoj krizi naroda Rohingya se pokazalo da i u Bangladešu i u Burmu ponajviše Peking može da pokrene obe strane na popuštanja.
Sem političke podvodivosti, uz kinesku pomoć se u svim ovim zemljama gradi strateški bitna infrastruktura - na koju Peking u ovoj ili onoj formi može da računa. U Srilanki je to u luci Hambantota već slučaj: postala je vlasništvo Kine. A što se tiče Pakistana, većina posmatrača smatra da je samo još pitanje vremena kad će luka Gwadar postati druga kineska vojna baza u inostranstvu.
Kina se etablirala u Indijskom okeanu i Arabskom moru te svoju prisutnost sistematski tamo izgradjuje. Na jednoj od najbitnijih svetskih pomorskih ruta ubuduće ni jedan brod neće moći da prodje sem pored Kine.
Piše: Volker Pabst (Folker Pabst)/Prevod: Mirko Vuletić
Izvor: Neue Zuercher Zeitung (NZZ)
