Igor Čobanović: Mi i naš komšiluk

Mi smo najpametniji, najbolji, najpravedniji! Naša vera je jedina prava i čista! Ali, eto, svet nas mrzi! Da li to svet ne voli tako divne ljude ili ti divni ljudi imaju neki psihički poremećaj koji se manifestuje tako što se umisli nešto i toga se drži ko pijan plota?

Skoro da nema komšija sa kojima nismo bili u nekom sukobu. Imali smo čak i jedan zajednički stan sa još pet cimera. Velik stan, prostran, sa pogledom na more. Posle nekog vremena, svih pet cimera su otišli iz tog stana. Niko više nije hteo sa nama da živi.

U međuvremenu, i „naše dete iz naše kolevke“ ode od nas, osamostalilo se i odnosi su nam, ovog puta, trajno poremećeni. Kakvi su to ljudi koji ne žele da žive sa takvim ljudima kao što smo mi? Toliko smo divni, ali eto niko ne želi. Zašto, kad im uporno skrećemo pažnju da su oni svi nastali od nas i da smo mi najstariji? Zašto kad govore našim jezikom i koriste naše pismo, kako im stalno napominjemo? Što im smeta to što smo u njihovom delu stana palili vatru i rušili nameštaj? Što smo uzurpirali neke delove njihove sobe. Pa, stan je naš, oni su tu jer smo ih mi primili kad ih niko nije hteo. To smo im stalno govorili, da nije nas, bili bi na ulici ili podstanari.

Komšije iz naše zgrade, pa čak i one iz drugog bloka, podržale su naše cimere, a nas je to iznenadilo, jer na toliku našu dobrotu, tako da nam neko vraća.

Priča o nama kao lošim cimerima se proširila na svih šest blokova i skoro svi su počeli da nas mrze. Neki su nas zbog toga i kažnjavali tako što su nam zabranili da se naša dece igraju u njihovom dvorištu i ispred njihovih zgrada. Bilo je i napada na naš stan, ali mi nismo popuštali. Ostali smo jednako onako divni, dobri i pošteni.

I danas smo takvi i evo pokušavamo da uđemo u jedan veći stan u kojem već živi preko dvadeset cimera. Tamo su i neki naši bivši cimeri. Jeste da nam nameću neke uslove i pravila stanovanja, ali nema veze. Mi ćemo pokušati da iskoristimo priliku da nam deca dobiju više prostora za učenje i igru, ali ćemo naš deo stana da čuvamo od tuđe dece koja samo žele da pokvare ovu našu.

Na istočnoj strani našeg bloka ima jedna velika zgrada u koju takođe želimo da uđemo, u stvari da nam ona bude ideal i uzor. U toj velikoj zgradi žive naša braća. Nikad nam nisu konkretno pomagali, ali svaki put nam kažu: „Ako treba nešto, tu smo i računajte na nas“ Vidite koliko su oni divni? Sve će učiniti ako treba za nas braću, to je zato što je i njihova vera prava. Dobro, do sad nisu pomagali ali i dalje žele da nam budu tu i da računamo na njih.

I eto, tako ćemo sve dok jednog dana ne ustanemo i stanemo pred ogledalo. Zagledamo se i prestanemo da se pitamo šta to nije u redu sa svetom i zapitamo se šta to nije u redu sa nama. Do tad, do tog nekog preko potrebnog buđenja, spavajte i dalje, sanjajte!

Piše: Igor Čobanović
Izvor: Buka