Miloš Milojević: Milorad Dodik na mračnoj strani

Šta god da Vučiću padne na pamet u vezi sa KiM (a Bog nam je svedok da mu baš svašta pada na pamet) – Miletu Dodiku se sviđa baš to, samo još gore.

Nedavno je u Republici Srpskoj zvanično obnarodovan početak izborne kampanje. Do izbora, po nepisanim pravilima, jedni će biti pogani izdajnici a druge vrle patriote, prvi lopovi koji za Boga ne znaju a drugi neokaljane poštenjačine.

Izgleda da za trenutno političko rukovodstvo Republike Srpske, na čelu sa Miloradom Dodikom i SNSD-om, stvari ne stoje idealno. Dodik očito sa nervozom gleda kako će se stvari razvijati – kako i ne bi kada se po Banjaluci vijaju demonstranti na čijem čelu je neko koga bi, u politikantskom egzibicionizmu, eventualno mogao da pobedi Aleksandar Vučić. I niko drugi. I to sa tesnom razlikom.

Možda oprhvan brigama koje podstiču tobože promućurni analitičari koji bi narandžastu boju sorošovske revolucije videli i u filmovima projektovanim u Đenkinom bioskopu, Dodik se po svoj prilici uzda u neki beogradski mig, medijski privlačnu donaciju ili možda blagovremenu predizbornu posetu na visokom nivou kojima bi se eventualno uzeo neki glas. I obavezno poslala neobavezujuća poruka kako Srbi zapadno od Drine nikada neće biti ostavljeni i zaboravljeni. Stoga, ne iznenađuje serija Dodikovih izjava u predkampanjsko vreme kojima najotvorenije podilazi autokratskom režimu Aleksandra Vučića – od onih obezličenih koje su na fonu Vučićeve „kosovske politike“ do onih sasvim konkretnih kojima se osuđuju zli mangupi koji umanjuju Vučićevu snagu.

U najkraćem: šta god da Vučiću padne na pamet u vezi sa KiM (a Bog nam je svedok da mu baš svašta pada na pamet) – Miletu Dodiku se sviđa baš to, samo još gore. Slično kao ideje o razgraničenju Ivice Dačića i Dodikove kosovske opaske imaju svoju predistoriju. U malignu fazu one su ušle u prošlogodišnjem intervjuu nemačkom Dojče veleu (o čemu je pisao S. Antonić), pošto je to vremenski koincidiralo sa prvim vestima iz zapadnih glasila da beogradski politički establišment razmatra podelu državne teritorije.

Dodik je tom prilikom razdelio Kosovo i Metohiju tako da severni deo pripadne Srbiji a da ostatak bude samostalna država (osim toga, Srbiji je pripojio i Republiku Srpsku, koja bi se odvojila od BiH). Ubrzo je, januara 2018, Dodik objavio da će zamoliti Vučića da pitanje Republike Srpske ne odvaja od pitanja Kosova (reč je o sumanutoj zamisli).

Serija izjava postala je gušća, što je verovatno povezano i sa intenziviranjem „kosovske politike“ u Beogradu i sa izbornom godinom u Srpskoj. U intervjuu za TV Telegraf on je ponovio: „Naš stav je da to [kosovsko] pitanje ne treba odvajati od pitanja statusa Republike Srpske.“ Podvukao je u vučićevskom stilu da se „većina Srba pomirila sa tim da je to konačno i završeno i da će samo jednog dana verifikacija Kosova biti izvršena“. Poentira da je zbog ogromnih pritisaka Zapada došlo do rasformiranja struktura srpske vlasti na severu KiM i da je Vučić ipak to pitanje vratio na dnevni red.

Zastanimo na tren: ukidanje tih institucija nije bilo posledica siledžijski sprovedene političke volje, no su se one nečujno rastvorile, kao šećer u toploj vodi. Vučić u tome, da se naslutiti, nije imao ni najmanju ulogu.

Potom je u avgustu, kako je preneo Tanjug, oglušujući se o staru narodnu – ćutanje je zlato – nastavio u istom duhu. U izjavi gde su izmešane suvisle ocene i prazna tlapnja istakao je da je „pozicija Srbije danas daleko jača i moćnija zahvaljujući Aleksandru Vučiću“ i naglašava da „veruje u ono što predsednik Vučić i njegov tim rade“.

Od načelne uverenosti u Vučićev državnički instinkt do klimoglave podrške nagoveštaju bilo koje nove Vučićeve zamisli nije trebalo da prođe puno vremena. U avgustu je Dodik rekao kako Srbija treba da traži sever Kosova i da ne bi mogla da podnese uključenje Albanaca u državni organizam, kao i da moramo, dakako protestantski, biti hladnokrvno racionalni (Blic). Na kraju gotovo da se pridružio horu vučićevskih kvazianalitičara i masnokopitarskih poluintelektualaca: Kosovo je davno izgubljeno a Vučić je uspeo da to pitanje vrati na centralno mesto kako bi zaštitio i Srbe na Kosovu ali i državu Srbiju (RTV).

U intervjuu Tanjugu, takođe u drugoj polovini avgusta, poručio je da će „Srbija uspeti da zaštiti svoje interese ukoliko se Vučić održi kao državnik“ i da je najbolje da se razgraničimo sa drugim narodima a to što opozicija kritikuje tu Vučićevu ideju (kada su posredi kosovski Albanci) Dodik je objasnio sveopštim urušavanjem autoriteta. Da se brine za Vučićevu snagu, koga urušavaju od Dečana do ko zna gde, Dodik je ponovio i početkom septembra: „Mislim da svi rade zajedno, zapadnjaci i Albanci i kada tu dodate deo Srba, onda se vidi koliko se Vučićeva snaga umanjuje“, poručio je zabrinuto na RTS-u.

Ukratko, Dodik duva u stare diple. On prvo spominje da bi Srbi trebalo da se odvoje od BiH kao kosovski Albanci iz Srbije, uz napomenu da međunarodna zajednica ne može da ima dvostruke aršine (a što da ne može?); zatim govori da bi predsednik Srbije trebao da pitanje RS veže za rešenje pitanja Kosova, ali ne kaže da bi to morao da učini niti da je spreman da sam prihvati rizik secesije ukoliko se desi zaokruživanje državnosti kosovskih Arbanasa; i na kraju Dodik bezobalno podržava sve što Vučić kaže i što bi mogao da kaže, bez trunke kritičke zadrške, i bez svesti da Vučić, eto, može da loše spava i da to jutro ne bude onakva državnička gromada kakva obično jeste.

Dodik se tako svojim opaskama kreće po luku od spremnosti da žrtvuje interese dela srpstva za drugi deo srpstva (Kosovo za Srpsku) – što je nečasno, pakosno, pokvareno i gadno ali ipak ima neki smisao artikulisane političke trgovine – do žrtvovanja interesa dela srpstva zarad sticanja političke podrške od trenutno vladajuće beogradske vrhuške, kako bi posledično povećao šansu za vlastiti politički opstanak.

„On je političar koji će uraditi sve da ostane na vlasti“, ocenio je Dodika francuski istraživač Balkana Loik Tregures. „Dodikizam“ je izrazito reaktivno političko opredeljenje – pružanje otpora derogaciji ustavnih ovlašćenja Republike Srpske bez jasnog i stabilnog pozitivnog programa. Za tu politiku Dodik ima nesumnjivu demokratsku legitimaciju. Iz stava izrečenog u intervjuu Barbari Surk za Njujork tajms sa početka godine da se naslutiti da je svestan te situacije – „da pričam o zdravstvenoj zaštiti i socijalnom sistemu […] niko me ne bi slušao. No kada kažem da nikada neću prepustiti Republiku Srpsku, svi skandiraju moje ime“.

Oportuno opredeljen za srpski nacionalizam, Dodik se nalazi na čelu izrazito demokratski utemeljenog projekta – Republike Srpske. Ta činjenica ostavlja njene kritičare u poziciji da rone gorke suze i da suštinski, bez hazarderskih i/ili dramatičnih poteza, ništa drugo ni ne mogu da urade.

Drugi politički projekat, „kosovska politika“ Aleksandra Vučića, lišen je nesumnjive demokratske legitimacije – uostalom da je drugačije ne bi bio poturan upakovan u šarene folije lažnog patriotizma, tobožnje svetle evropske budućnosti i medijski spinovanog Vučićevog liderskog kulta.

Dodikova i Vučićeva situacija stoga deluju fundamentalno različite. Zašto onda Dodik, naizgled tako dragovoljno, hoće da se upregne u Vučićeve autokratske kočije? Kratkoročna politička dobit i neki gest mala su naknada za potencijalno nesagledivu političku štetu, ne samo po Srpsku, no i po samog Dodika. Ako se u obzir uzme – da u skladu sa tradicijom „velikog državnika“ Slobodana Miloševića – Vučićeva autokratija može da se usmeri i ka vansrbijanskim prostorima, odnosno da se Vučić od lokalnog autokrate premetne u regionalni „faktor stabilnosti“ po uzusu zapadnih neoimperijalnih činovnika, Dodikovo opredeljenje deluje još čudnije.

Uostalom, Vučić već ima iskustva u sužavanju demokratskih prava srpskog naroda u Republici Srpskoj. Za tuđ račun, bez ikakvog opravdanja, nastojao je da umanji snagu bezopasnog referendumskog izjašnjavanja.

No, ukoliko mu pođe za rukom da izvede razvrgnuće „kosovskog čvora“, to će možda morati da čini i češće i žešće. „Govorimo da je naravno teritorijalna celovitost kakva je sada stvorena jedna vrednost, i ja sam to isto rekla kada su ovde bili predsednici vlade BiH i vlade Crne Gore, a to je da moramo biti oprezni da potezi na jednoj teritoriji ne dovedu do poteza na drugim teritorijama”, rekla je Merkelova.

Nije teško zaključiti za koju teritoriju, potencijalnom polju ispoljavanja domino efekta, Merkelova strahuje. Insistiranje ili čak obavezivanje da srpske vlasti ne čine ništa da se prava srpskog naroda poboljšaju (u Crnoj Gori) ili da onemogući da se dodatno krnje (u Republici Srpskoj) verovatno će biti deo bilo kakvog „konačnog kosovskog rešenja“.

Da ne bismo morali da se previše naprežemo šta regionalna zaštita od domino efekta može da znači pomogli su nam zapadni tumači neoimperijalne volje. Čarls Kapčan tako u kolumni u Njujork tajmsu beleži: „Srpska pomoć bi bila posebno dobrodošla kako bi obeshrabrila Republiku Srpsku […] da teži razlazu.“ Srbija će, po njegovom sudu, ako joj se dade malo Kosova, biti srećna, kooperativna i tlačiteljski nastrojena prema Republici Srpskoj. Edvard DŽozef, verovatno zato što bolje poznaje lokalne prilike, značajno je precizniji. On ukratko kaže da bi jedan od preduslova za postizanje dogovora o kosovskoj trampi morao da bude pritisak Srbije na Srbe iz Srpske koji bi doveo do toga da „ispregovaraju dugo iščekivanu fundamentalnu reformu kojom bi Bosna konačno postala funkcionalna“.

U ovom svetlu Dodik se pokazuje krajnje kratkovid. Za dnevnopolitički ćar pruža podršku nekom ko će, koliko sutra, učestvovati u sužavanju demokratskih prava srpskog naroda u regionu – u Crnoj Gori, Republici Srpskoj i bilo gde drugde gde to bude potrebno (možda opet na Kosovu?). Time Dodik, paradoksalno, možda seče najjaču granu koju uopšte može da ima – demokratsko utemeljenje politike koju sprovodi čak i među onima koji ga ni u čemu drugom ne podržavaju.

Čemu se nada u ovoj računici? Izgleda ni do čemu drugome, do da ostane na vlasti. Tu i tamo da neki vašarski secesionistički nagoveštaj. To je puko trućanje bez efekta, osim što podstrekuje otrovnu međunarodnu medijsku kampanju.

Postdejtonska Bosna i Hercegovina je prilično stabilna tvorevina i u međunarodnom kontekstu je manje-više neupitna. Ona je možda „traljava država“ no ni u kom slučaju nije „propala država“, barem za sada. Stepen javne sigurnosti, međusobnog opštenja organa vlasti i participacije različitih nacija u državnom ustrojstvu ukazuju na stabilno loše stanje. Povremena kočenja spadaju u domen uobičajenih političkih borbi i birokratskih natezanja.

Dodik ima dva načina da, ako zaista želi, ovakvo stanje oštro promeni. Jedan je put nasilja odnosno neki oblik ratne eskalacije što je neprihvatljivo. Drugi put bi bio dugotrajna, zamorna i neizvesna kampanja opstrukcije i bojkota srpske političke klase i širokog pasivnog otpora društva. Sudeći po međuodnosima u srpskoj političkoj klasi u RS ni drugi scenario nije trenutno ostvariv.

Dodiku stoga – ako želi da autentično ojača svoje pozicije – ne preostaje ništa drugo no da reafirmiše demokratski princip na kome, šta god govorili kritičari, i on i Republika Srpska počivaju. Ne mora da bude opozicionar beogradskoj autokratskoj vrhuški, niti bi to trebalo da bude, ali mora da pokaže da Srpska može da bude primer ne samo kada Srbija zanemoća u staranju o srpskim nacionalnim interesima, no i kada se uruše njene demokratske institucije. I naravno, mora da pokaže solidarnost prema srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, ako ni zbog čega drugog a ono zbog zajedničkog iskustva ostavljenosti i pritisaka koji su trpeli od beogradskih političkih izroda.

U bosanskohercegovačkim prilikama mora da pokaže ne samo tvrdoglavost – za šta se pokazao prilično sposobnim – no i birokratsku gipkost kako bi se nosio sa pritiscima koji će neupitno uslediti.

Na Dodikovu sreću, i srpsku žalost, izgleda da se među opozicijom nije pojavio političar sposobniji od njega da iznese ove uloge. Doduše, u nedavnom intervjuu za Balkan info, član Predsedništva BiH iz Srpske Mladen Ivanić pokazao je odmereno razumevanje prilika koje uliva poverenje. Da kosovsku stvar istančanije razume od Dodika može se naslutiti iz nešto ranije izjave. Međutim, širi sastav opozicije toliko je antidodikovski ostrašćen da to izaziva strah da mogu biti spremni na nečasne kompromise.

Bilo kako bilo, Srpsku u budućnosti čeka nastavak birokratskog drobljenja. U toj bici neblagonaklonom međunarodnom faktoru verovatno će se pridružiti kukavni Beograd.

Potrebno je ne zaletati se. Delovati promišljeno i na duge staze.

Srpsku sada brane nosači fascikla. Ko je pogodna ličnost da preuzme ovu zahtevnu ulogu?

Piše: Miloš Milojević

Izvor: Stanjestvari.com