Moj svetski rekord neće biti nadmašen par godina

„Ceo moj nastup na u Mariboru pokazuje da sazrevam kao ličnost, da postajem spremnija za bolje rezultate” rekla je najuspešniji učesnik Evropskog prvenstva u gađanju iz vazdušnog oružja.

Iz Maribora, s Evropskog prvenstva u gađanju iz vazdušnog oružja, Zorana Arunović se vratila s tri zlatne medalje – prvi put je postala prvakinja Starog kontinenta u pojedinačnoj konkurenciji, posle tri godine s ekipom Srbije ponovo je osvojila zlato, a s Damirom Mikecom odbranila je prvo mesto u konkurenciji mešovitih parova.

I to nije sve. Postavila je novi svetski rekord finala vazdušnim pištoljem, dakako i evropski, s 246,9 krugova, a značaj tog rezultata ne umanjuje činjenica da je po novim pravilima, koja važe od 1. januara pre njega postavljen samo jedan rekord. Rezultat bivše juniorske šampionke sveta Kineskinje Juemeji Lin od 240,8 krugova postavljen u duelu na Svetskom kupu u Nju Delhiju 26. februara u duelu s olimpijskom šampionkom Mengćue Žang, nadmašen je za 4,1 kruga, a posle 20. serije u finalu u Mariboru Arunovićeva je za 1,5 krugova nadmašila bivši evropski rekord za krug i po...

Da li ste se nadali svetskom rekordu i kako ocenjujete njegovu vrednost?

Kada je objavljeno da sam postavila novi rekord malo sam se iznenadila. Do sada smo imale 20 serija u finalu, a od ove godine 24. Drugačiji je sistem pucanja, relacije su sasvim drugačije, tako da mi misli o svetskom rekordu nisu bile ni na kraj pameti. Međutim, znala sam da je rezultat dobar, a sada mogu da kažem da je toliko dobar da je teško da će biti nadmašen u narednih par godina... I ranije sam postigla nekoliko odličnih rezultata, ali ni jedan nije bio ispraćen kao ovaj. Nikada mi nije prišlo toliko trenera i strelaca da mi čestita, nikada mi toliko ljudi nije reklo da odavno nisu gledali tako jak i stabilan performans nekog strelca. Međutim, sebe još ne smatram svetskom rekorderkom. Pristalica sam ranije prakse da se pri promeni pravila za (prvog) svetskog rekordera proglasi strelac koji na kraju godine, 31. decembra, ima najbolji rezultat.

Prvi put postali ste šampionka Evrope u juniorskoj konkurenciji 2006. godine u juniorskoj konkurenciji, a na novu medalju u pojedinačnoj konkurenciji čekali ste tačno 10 godina i prošle godine u Đeru osvojili bronzu. Odakle tolika „pauza”, kada ste u međuvremenu osvojili zlato i srebro na svetskom prvenstvu, deset medalja na svetskim kupovima, tri u finalima svetskog kupa? 

To kao da je bio moj „sveti gral”. Nikako nisam uspevala da osvojim seniorsku medalju u pojedinačnoj konkurenciji na evropskim prvenstvima: Sve sam osvajala ali evropska i olimpijska medalja su mi izmicale. Mislim da sam sama kriva za to. Evropska prvenstva se održavaju svake godine i svaki put sam išla na njih govoreći sebi: sada moraš, moraš, moraš... Tako sam sebi stvarala pritisak i medalje nije bilo ni na vidiku, iako sam na na svako prvenstvo odlazila spremna. Mislim da, jednostavno, nisam bila zrela za to. Sve to je mnogo lakše kada su u pitanju svetski kupovi. Njih je četiri godišnje i znaš da imaš četiri šanse, pa je i pritisak znatno manji.

U Mariboru kao da tog pritiska nije bilo, iako ste u istom danu imali kvalifikacije u kojima ste osvojili ekipno zlato, finale u kojem ste do zlata došli svetskim rekordom i uspešnu odbranu zlata u „miksu” posle kvalifikacija i borbi za medalje?

Uoči Evropskog prvenstva dve nedelje sam prolazila kroz razne sumnje u to što radim, pitala sam se da li sam dovoljno dobra da ostvarim to što želim, ali tog dana uspela sam da se saberem i da od samog starta do poslednjeg hica uradim sve kako sam htela. Tog dana sam bila konstantna u svemu. Imala sam samo jedan kiks u kvalifikacijama u mom meču kada sam pogodila „osmicu”. Ceo moj nastup u Mariboru pokazuje da sazrevam kao ličnost, da postajem spremnija za bolje rezultate, da sam konačno prebrodila dve godine mučenja tokom kojih sam imala i dobre rezultate, ali i osrednje i nešto loših.

Da li vam je dan u kojem ste osvojili tri titule prvakinje Evrope bio težak?

Bila sam umorna i gladna... U 7,30 počela sam s zagrevanjem, a poslednji hitac ispalila sam u 17 časova. Do tada nisam imala ni minut slobodnog vremena, a onda sam dva sata čekala na proglašenje... Evo šta sam radila tog dana. Posle zagrevanja u 8,30 izašla sam na vatrenu liniju u Sportskom centru „Draš”, u 8,45 počela je proba, od 9 do 9,50 trajao je meč, a tu smo morali da ostanemo još do 10,05 dok ne istekne vreme za proteste. Na sreću nije ih bilo. U 10,20 ušla sam u kombi za odlazak na finale u hotel „Habakuk” i čekala 20 minuta da stignu svi ostali. U „Habakuku” uveli su nas u pripremnu prostoriju čekali da nam „urade okidanje”, da sudije ispričaju svoje. A onda čekaš da počne finale, ne možeš da izađeš da nešto pojedeš. Posle finala išla sam na doping kontrolu i dugo ostala jer mi urin zbog gladi nije bio dovoljnog kvaliteta, pa sam trčala do kombija da me vrati u „Draš” na kvalifikacije „mikseva”. Stigla sam na samo pet minuta pre početka, ljudi su mi prilazili da mi čestitaju na pobedi i svetskom rekordu, ali nisam imala vremena da se zaustavljam. Samo sam govorila „hvala, hvala” i trčala. Šećer mi je pao, ruke su mi drhtale. Znale smo da će biti tako pa smo dan ranije kupile nešto. Jedem bananu, a ona jede mene. Prva sam završila meč, za 20 minuta, i izašla da jedem neko semenje, a onda se prepodnevna procedura ponovila, kombi za „Habakuk”, pripremna prostorija, čekanje, pa novi finale. U zagrevanju, probama, kvalifikacijama i finalima ispalila sam 210 dijabola. Takmičarskih je bilo 105... Posle proglašenja otišli smo u hotel, ali potpuno sam izgubila apetit.

U Mariboru je van konkurencije testiran novi format ekipnih finala za seniore pištoljem i seniorke puškom – po kup sistemu. Šta mislite o toj inovaciji?  

Nisam gledala takmičenje muškaraca, jer nisam imala vremena, ali nisam za to. Već ima dosta promena, a ne shvatam zašto se menjaju pravila u olimpijskim disciplinama. Mislim da je dosadašnji način određivanja najboljih, posle učinka članova tročlane ekipe u kvalifikacijama u kojima su svi ravnopravni dobar i pošten. U sadašnjoj satnici nema mesta za nova finala, sve je to suviše naporno i evropska prvenstva bi morala da se produže za dan ili dva... Ja volim stari način. Njime smo se, posle tri uzastopna zlata, neuspeha 2014. i 2015. i bronze prošle godine, ponovo vratile na tron. Stalno pričam da imamo dobru ekipu. Bobana Veličković i ja smo u njoj, a stalno nam se menja treći član. Prošle godine bila je to Brankica Zarić, ove Jasmina Milovanović, a ja sam uverena da nam je s dobrim trećim članom mesto i u svetskom vrhu.

Sada počinje sezona mk oružjem, vi ste prvu svetsku medalju osvojili mk pištoljem kao juniorka 2006, a na nove uspehe mk pištoljem čekali ste do 2013. Onda je počela nova pauza. Da li na Evropskom prvenstvu u Bakuu u julu možete da osvojite i medalju u toj disciplini?

Te 2013. bila sam u obe disciplina na vrhunskom nivou i tada su mi bile omiljene, ali dugo sam se mučila s malim kalibrom. Kao da sam se odjednom probudila i da više ne znam da pucam mk pištoljem. Preispitivala sam svaki pokret, sve, sve i došlo je do opšteg haosa. U poslednje dve godine radile smo Jelena i ja mk pištoljem više nego ikad, a rezultati su bili lošiji nego ikad: međutim, verujem da trud mora jednom da se isplatiti. Uzdam se da će Jelena uspeti da nađe nov, inovativniji pristup meni kada je u pitanju mali kalibar i da ćemo uspeti da napravimo sve kako valja. Prva moja želja za ovu sezonu bila je da osvojim evropsko zlato vazdušnim pištoljem i u tome sam uspela. Druga je da podignem rezultate mk pištoljem i da se vratim, za početak, u status finalistkinja. A kad stignete do finala ni medalje nisu daleko.   

Posle Olimpijskih igara u Londonu, na kojima ste osvojili sedmo i četvrto mesto rekli ste da su vas ojačale. Šta možete da kažete za Rio u kom ste zauzeli 11. i 19. mesto, iako ste 2015. bila najbolja pištoljem sveta?

Predugo je trajala neizvesnost da li ću ići u Rio ili ne. Kvote za vazdušni pištolj su bile popunjene, trudila sam se da izborim kvotu mk pištoljem, ali mi nije uspevalo. Međutim, prema kriterijumskim takmičenjima trebalo je da postanem putnik za Rio, mislila sam da sam to učinila već bronzom na Evropskom prvenstvu i s nestrpljenjem čekala 28. maj kada je trebalo da se objavi spisak olimpijaca. Ali, tada je rok pomeren za 40 dana i tek 8. jula sam saznala da ću ići u Rio, a tek 20 dana pred polazak saznala sam da moja sestra Jelena, moj trener i član stručnog štaba, neće ići na Olimpijske igre... O Igrama u Tokiju još je rano razmišljati, ali već iduće godine je svetsko prvenstvo na kom će se deliti prve kvote za Tokio i sve to će brzo proći. Mislim da ću tada biti dovoljno odrasla da budem bolja nego u Londonu i Riju.

Izvor: Politika