Patrik Bjukenen: Da li je liberalizmu odzvonilo?
Hilari Klinton ih je nazvala „jadnicima“. Barak Obama ih je nazvao gubitnicima koji se „drže“ svoje Biblije, netrpeljivosti i oružja. Za predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera oni su „populisti, nacionalisti, glupi nacionalisti… zaljubljeni u svoje zemlje“.
U redu, oni mogu biti „glupi“. I da, oni vole svoje zemlje. Ali prošle nedelje oni su oduvali Junkera, šokiravši Zapad i čitav svet. Upravo završeni izbori u najvećim svetskim izbornim zajednicama – 28-očlanoj Evropskoj uniji i Indiji od 1,3 milijarde ljudi – pokazali su da talas nacionalizma nastavlja da raste i da se širi duž cele Evrope i Azije.
U Indiji, hindu nacionalistička Indijska narodna partija (BJP) premijera Narendre Modija ostvarila je ubedljivu pobedu. Ona je bila tako ubedljiva da je Modi požurio da uveri ne-hinduiste, posebno onih 200 miliona muslimana u Indiji, da će i oni ostati ravnopravni građani. Ali u Indiji je nastupilo doba hinduista.
Opšti trijumf desnice
Bregzit stranka Najdžela Faraža, formirana pre samo nekoliko meseci, bila je prva u Britaniji sa 31 odsto glasova. Nijedna druga stranka nije bila ni blizu tog rezultata. Laburisti su osvojili 14 odsto, a torijevci premijerke Tereze Mej završili su na petom mestu sa samo devet odsto glasova, što predstavlja istorijsko poniženje za ovu stranku.
U Francuskoj je stranka Emanuela Makrona izgubila od stranke Nacionalnog okupljanja Marin le Pen, koju je on na prošlim predsedničkim izborima pobedio dvotrećinskom većinom. Populističko-nacionalistička Liga Matea Salvinija bila je prva u Italiji, sa osvojenih 34 odsto glasova, što bi moglo dovesti do nacionalnih izbora na kojima bi on postao premijer.
Nacionalistička stranka Pravo i pravda u Poljskoj i populistička stranka Fides Viktora Orbana u Mađarskoj odnele su lake pobede. U Nemačkoj, međutim, konzervativno-socijalističkoj koaliciji Angele Merkel se osula podrška. I CDU i SPD izgubile su snagu, doživevši poraze koji bi mogli uzdrmati vladu u Berlinu.
Šta nam ovi izbori govore? Ako britanski konzervativci žele da ostanu na vlasti u parlamentu, moraće da napuste Evropsku uniju i, ako je potrebno, da se rastanu bez bračne nagodbe sa Briselom. Torijevci ne mogu ignorisati volju većine o najkritičnijem pitanju u prethodnih 50 godina – nacionalističkom zahtevu za oslobođenje od Brisela – i opstati kao najveća britanska partija. Ko god da pobedi u trci torijevaca za nasleđivanje Mejove, gotovo sigurno će postati premijer koji će izvesti Britaniju iz EU.
A to nije neka velika tragedija. Prvi bregzit, na kraju krajeva, desio se 1776. godine, kada je 13 kolonija Severne Amerike prekinulo sve veze sa britanskom krunom i krenulo put svoje nezavisnosti. Na kraju se ispostavilo da sve to nije ispalo tako loše.
Prošlonedeljni izbori su takođe doneli velike dobitke za partije Zelenih širom Evrope. Striktno fokusirane na klimatske promene, ove stranke će ući u koalicije kako bi se obezbedila neophodna parlamentarna većina za režime levog i desnog centra. Pitanje zaštite životne sredine će sada verovatno, uz problem imigracije iz zemalja trećeg sveta, postati jedno od glavnih pitanja na svim izborima u Evropi.
Velike lekcije
Iako nacionalisti i populisti kontrolišu četvrtinu mesta u Evropskom parlamentu, oni će biti izolovani. Možda će imati moć da blokiraju ili stavljaju veto na odluke EU od koje donosi Brisel, ali neće moći da nametnu svoju sopstvenu agendu.
Ipak, iz ova dva izborna ciklusa se mogu izvući čak još veće lekcije. Čini se da liberalizam gubi privlačnost. U najvećoj svetskoj demokratiji – Indiji – većina je svesno iskoristila svoje demokratsko pravo glasa kako bi doprinela ostvarenju plemenskih i nacionalističkih ciljeva.
Zašto liberalizam propada, a nacionalizam ide uzlaznom putanjom? Prva ideja apeluje na intelekt; druga, ukorenjena u ljubavi prema porodici, veri, plemenu i narodu, dolazi iz srca. Ako govorimo o njihovoj motivacionoj snazi za mušakrce, liberalizam je u odnosnu na nacionalizam isto ono što i loše pivo u odnosu na džin. Biti ponosan Poljak, Mađar, Italijan ili Škot jače podstiče čovekovu ljubav i lojalnost nego ideja o građaninu Evrope.
„Ko god govori o Evropi nije u pravu“, rekao je Bizmark. Evropa je samo „geografski pojam“. Politika identiteta, ljudi koji se identifikuju po svojoj etničkoj pripadnosti, nacionalnosti, rasi, kulturi i veri, izgleda da predstavlja budućnost sveta. Čak se i levičari klanjaju novoj stvarnosti.
„Politika identiteta je upravo ono što smo mi i upravo ono zbog čega smo pobedili“, kaže Stejsi Abrams, afroamerička političkarka iz Demokratske stranke koja je skoro pobedila u trci za guvernera Džordžije. „Ciljajući zajednice u Džordžiji …povećali smo učešće birača, uveli smo nove ljude u taj proces“.
Demokratska stranka je sada koalicija koja se lako prepoznaje po rasi, etničkoj pripadnosti, ideologiji i rodu – tu su Afroamerikanaci, Hispanoamerikanci, Azijati, pripadnici LGBTQ populacije, feministi i Zeleni.
Naši očevi osnivači su verovali da smo mi Amerikanci novi ljudi, zasebni, jedinstveni, prepoznatljivi ljudi, složna braća koja rizikuju svoje živote i prolivaju svoju krv. Liberali veruju da nas na okupu drže apstraktne ideje i ideali, kao što su demokratija, jednakost i različitost.
Ali da li su Vašington, Džeferson, Medison, Monro, Kalhun, Klej, Džekson, Sem Hjuston, Tajler i Polk zaista verovali u jednakost i različitost dok su Indijance, Francuze, Britance, Špance i Meksikance isteravali iz zemlje kako bi na celom kontinentu stvorili sopstvenu državu?
Ili se ipak Manifest sudbine ticao samo nas, a ne njih?
Piše: Patrik Bjukenen
Preveo: Radomir Jovanović
Izvor: Buchanan.org
