Peruničić: Momci uče na mojim greškama

U Zvezdi sam se pokazao kao igrač, "stvorio" ime, zato želim da mu vratim celog sebe, kaže trener rukometaša koji je pehar Kupa vratio u crveno-beli tim

Osvajao je Nenad Peruničić trofeje kao igrač, a kako stvari stoje, njihovom sjaju diviće se i kao trener. Prvi u nizu otkad je u ovoj drugoj ulozi, doneo je klubu koji najviše voli - Crvenoj zvezdi. Crveno-beli rukometaši su osvojili Kup Srbije i tako prekinuli post od čak devet godina bez pehara, a prvi strateg je istorijski trenutak proživeo veoma emotivno. Bio je ponosan na tim, a njegove suze na kraju finala posebno govore koliko mu ovaj uspeh znači.

- To su ljudske stvari. Svi koji su me pratili tokom karijere znaju koliko sam temperamentan, koliko pokazujem emocije na terenu. Dajem sebe maksimalno, to sam ja. Da li imao 15 ili 45 godina, isti sam čovek. Mnogo stvari se skupi. Ali, stvarno, Zvezdin trofej mi je nešto najbitnije.

* Stigli ste i da proslavite?

- Baš smo se lepo proveli... Izašli smo na splav posle dosta vremena.

* Šta je sve uloženo u prvi trofej Crvene zvezde još od 2008?

- Pre svega sam radio na tome da momci budu i bolji sportisti i bolji ljudi. Pokušavao sam da im prenesem moje igračko iskustvo, da sve one greške koje sam ja pravio, oni ne naprave. Na primer, kroz Mušića vidim sebe. S tim što je kompletniji od mene u tim godinama. Divno je raditi sa sportistima koji znaju šta žele. Ali, ima i onih koji se plaše od nečeg boljeg. Trenerski posao je mnogo težak, nervozan, ali lep.

Na treninge pravo s posla 
* Kako se nosite sa situacijom nekih igrača koji i rade i bave se rukometom? 
- To je slučaj sa Ćorovićem i Šćepanovićem. Mislili su da će moći sve tako da funkcioniše. Ali mnogo su treninga preskočili, razapeti su. Oseti se kada dođu pravo s posla. Ipak, i manja minutaža koju su dobijali nije ih sprečila da daju ogroman doprinos. Nije bitno da li je to pet ili 15 minuta.

* Da li je teže biti na klupi ili u igri?

- Više me glava boli van terena. Kada si igrač ti preuzimaš stvari u svoje ruke, odlučuješ, na tebi je odgovornost. Kada si sa strane onda je često teško i da dozoveš igrače od prevelike buke. Najlepše je biti aktivan sportista, sve ostalo je drugačija priča.

* Da li ste poželeli da igrate i ove sezone?

- Adrenalin mi uvek radi, ali za sve postoje granice. Uradio sam to pre dve godine, ali sada su momci prevelike atlete za mene, ne bih se brukao. Uvek želim više i bolje, tako da je igranje, ipak, završena priča.

* Šta vam je potrebno da srušite Vojvodinu u domaćem prvenstvu?

- Nisam gladan trofeja, kao momci na početku karijere, tako da ne razmišljam na taj način. Znam kakav je osećaj osvajati ih, jer sam imao tu čast kao igrač. Naučio sam da se u svemu ide stepenik po stepenik. Nisam se opterećivao, već sam bio siguran u ono što radim. Ni u Ligi šampiona vam budžet od 200 miliona ne garantuje da ćete biti pobednik...

* Šta vas motiviše da se toliko borite za klub?

- Svaki posao treba da se radi čestito i sa maksimalnim ulaganjem sebe. Mora da se zna odakle sam krenuo. U Zvezdi sam se pokazao, stvorio ime. Zbog toga poštujem klub i želim da mu vratim celog sebe.
* Koliko je naš klupski rukomet daleko od najboljeg evropskog?
- Ogromna je razlika. Teško je ovo gledati sa strane. Svi su rukomet digli u nebesa. A kod nas je doživeo sunovrat. Nemamo klub sa ogromnim budžetom, nema velikih ulaganja, sponzora, samim tim ni ambicija. Godinama već govorim da verujem u bolje vreme. Ali čisto sumnjam da će se nešto promeniti. Svemirski smo udaljeni od najboljih klubova Evrope. Ovaj sport obožavam, divan je, fajterski, temperamentan. Bio je nekada među najomiljenijim u našem narodu, ali sada su ga zamenili neki drugi.

Izvor: Novosti online