Trampov mandat i sve prepreke: Neposlušni Kongres i Tukididova zamka

Osim što će imati više od polovine građana protiv sebe, demokrate, štampu, dobar deo elektronskih medija, intelektualnu i kulturnu elitu, Holivud, Rokfelere, Blumberga, Tramp će morati da se čuva i od predstavnika svoje partije, posebno u Kongresu, ali i od američkih obaveštajnih službi
Donald Tramp je već demonstrirao da mu se sviđaju citati koje je koristio italijanski duče Benito Musolini, poput onog koji je lično retvitovao: "Bolje živeti jedan dan kao lav nego sto godina kao ovca." Nije isključeno da u danima koji dolaze posegne za još jednom Musolinijevom krilaticom vrlo popularnom među ekstremistima: "Koliko neprijatelja, toliko časti." Istina, oko te izreke se istoričari prepiru da li je roditeljstvo Cezarevo ili Musolinijevo, u svakom slučaju, broj Trampovih neprijatelja je svakim danom sve veći i SAD su sve više podeljene kako se bliži inauguracija u Vašingtonu.

Osim što će imati više od polovine građana protiv sebe (ne treba zaboraviti da je Hilari Klinton dobila dva i po miliona glasova više), demokrate, štampu, dobar deo elektronskih medija, intelektualnu i kulturnu elitu, Holivud, Rokfelere, Blumberga, Tramp će morati da se čuva i od predstavnika svoje partije, posebno u Kongresu, ali i od američkih obaveštajnih službi (CIA, NSA, Homeland) i FBI-ja, sa kojima je već zaratio a da nije ni započeo svoj predsednički mandat.

Tramp je dodatno zakomplikovao situaciju i izborom svojih savetnika i visokih funkcionera koji će činiti njegovu administraciju, ne samo zato što je većina njih ekstremno desničarskih uverenja, ili što dolazi sa Volstrita, iz moćnih lobističkih organizacija, krupnog kapitala, banaka, ili iz vojnog miljea, već zato što su mnogi među njima nepomirljivi neprijatelji ili na dijametralno suprotnim stranama po ključnim pitanjima.

Ne treba zaboraviti ni da se Tramp tokom borbe za republikansku nominaciju za predsedničkog kandidata zamerio gotovo svim vodećim republikancima, od predsedničke familije Bušovih, preko nekadašnjih kandidata za Belu kuću Mita Romnija i Džona Mekejna, do sve jačih Latinoamerikanaca Teda Kruza i Marka Rubija. Šef poslaničke grupe republikanaca u predstavničkom domu Kongresa Pol Rajan i njegov kolega u senatu Mič Mekonel držali su Trampa na distanci od početka.

Novi američki predsednik će pre ili kasnije skupo platiti što je nazvao senatora Mekejna kukavicom, Rubija posprdno "mali Marko" a Kruza "lažljivi Ted". Dovoljno je imati na umu da bez te trojice senatora - a nisu jedini koje je Tramp uvredio, zamerio im se, ili sa kojima je na ratnoj nozi u Republikanskoj stranci - Velika stara partija (GOP) nema većinu u Senatu budući da je trenutni odnos 52-48 u korist GOP-a.

Varnice, prepreke i opstrukcija mogu se očekivati pogotovo oko spoljne politike i odnosa prema Rusiji. Nije nimalo slučajno što je Barak Obama iskoristio period tranzicije da poseje što više "nagaznih mina" za odnose Vašingtona i Moskve, u koje spadaju proterivanja ruskih diplomata, javno objavljivanje dela rezultata istrage koji ukazuju na umešanost Moskve u američke predsedničke izbore i razmeštanje vojnih snaga na istočnim granicama NATO-a.

Nijedan predsednik SAD nije stigao u Belu kuću bez obaveza prema tzv. establišmentu, političkih dugova i repova, kao Tramp. Međutim, "zli jezici" bi dodali da je Tramp prvi američki predsednik kojem su Rusi pomogli da pobedi. Pomenuti senator Mekejn i njegov republikanski kolega Lindzi Grem već su najavili da će opstruisati svaki pokušaj redimenzioniranja i umanjivanja značaja NATO-a i pokušaj približavanja Rusiji.

Odgovara i istini da Amerikanci nemaju najbolje mišljenje o Kongresu -- tek svaki peti Amerikanac ocenjuje pozitivno rad kongresmena -- ali isto tako je nepobitna činjenica da nikada nijedan predsednik SAD nije počeo svoj mandat sa tako niskom podrškom među građanima: tek 42 odsto pozitivno ocenjuje Trampa, dok poređenja radi, odlazeći šef države Barak Obama ima na svojoj strani tri petine Amerikanaca.

Dolazak Trampa u Belu kuću mogao bi da posle više od 40 godina pretvori Kapitol hil u bojno polje jer još od vremena Ričarda Niksona nismo imali situaciju u kojoj predsednik u Kongresu nema samo neprijatelje u protivničkoj stranci već i u vlastitoj. Trampovo neznanje, nekompetentnost, nezgrapnost, neiskustvo, posebno u spoljnoj politici i strateškim pitanjima stvara idealan ambijent za ambiciozne kongresmene da privuku pažnju čitave američke javnosti i tako lansiraju svoju predsedničku kampanju na sledećim izborima za Belu kuću.

U Vašingtonu ćete često čuti u krugovima koji gravitiraju oko Kapitol hila i Bele kuće da ništa nije tako u rukama predsednika SAD kao spoljna politika. Uprkos toj vrlo raširenoj percepciji, američki Kongres, ili bolje rečeno njegov gornji dom, Senat, od samog nastanka SAD, ima prilično velika ovlašćenja, štaviše Ustav iz 1787. godine predviđa da predsednik i Kongres dele odgovornost za spoljnu politiku SAD.

Od Drugog svetskog rata smo svedoci da su američki predsednici sve više i više preuzimali odgovornost za spoljnu politiku nauštrb Kongresa. Takvom razvoju događaja kumovala je modernizacija sveta, komunikacija i potreba za pravovremenim a nekad i svakodnevnim odlukama, što je po logici stvari stavljalo u drugi plan jedno kolektivno, heterogeno i po antonomaziji sporo telo kakvo je Kongres. Posledično, američka spoljna politika je postajala sve efikasnija, ali je izgubila svoj demokratski letitimitet koji joj je davao Kongres.

Posebno velika ovlašćenja američki ustav garantuje Senatu, počev od toga da međunarodni ugovori moraju da budu ratifikovani kvalifikovanom većinom, do poništavanja ugovora koje je potpisao predsednik ili čak neutralisanja predsedničkog veta sa tropetinskom većinom. Istorija poznaje seriju teškom mukom ispregovaranih međunarodnih ugovora koji su neslavno završili u gornjem domu Kongresa. Najpoznatiji među njima je odbijanje senata da ratifikuje Versajski mir 1919. kako bi sprečili ulazak SAD u novoformiranu međunarodnu organizaciju Društvo naroda, preteču Ujedinjenih nacija. Paradoksalno, američki predsednik Vudro Vilson bio je "otac" Društva naroda a SAD nisu bile njen član.

Taj ponižavajući poraz za svakog stanovnika Bele kuće na svojoj koži je osetio i Bil Klinton kada je Senat odbio da ratifikuje Međunarodni ugovor o zabrani nuklearnih testova, a umalo sličan usud nije zadesio i odlazećeg predsednika Baraka Obamu čiji je dil sa Iranom preživeo za samo dva senatorska glasa.

Upravo zbog tih zamki na Kapitol hilu, američki predsednici su preferirali da vode pregovore o međunarodnim sporazumima (agreement) a ne o međunarornim ugovorima (treaty) iz prostog razloga što za "agrimente" nije potrebno odobrenje senata za razliku od "tritija". U poslednjih 70 godina od blizu 20.000 međunarodnih dogovora koje je Vašington potpisao tek hiljadu su međunarodni ugovori.

Druga velika poluga u rukama senatora je potvrda koju u gornjem domu Kongresa moraju da dobiju svi visoki funkcioneri SAD, od sudija Ustavnog suda i državnih sekretara, preko direktora agencija, do ambasadora. Osim što je potrebna većina za potvrdu, svaki senator može da stavi rezervu na izbor bilo kog funkcionera, čime se otvaraju pregovori oko koncesija koje traži dotični senator da bi podigao rezervu. Senatori takođe mogu da pokrenu i istrage i da blokiraju predsedničke inicijative.

Jedan od glavnih instrumenata na raspolaganju Kongresa, i to oba njegova doma, jeste kontrola rada izvršne vlasti. I Senat i predstavnički dom imaju komisije, poprilično snažne i potkovane, budući da je na Kapitol hilu veliki broj senatora i deputata dugačkog staža, sa akumuliranim iskustvom nekoliko mandata i sa kapilarnim poznavanjem birokratske mašine u Vašingtonu. Nije slučajno što Tramp i njegovi najbliži saradnici žele da ograniče broj mandata kongresmenima. Komisije obično imaju cilj da koristeći sednice otvorene za javnost utiču na predsednikovu administraciju da usmeri svoju politiku ili poteze u određenom pravcu. Takođe, komisije su odlična pozornica za ambiciozne kongresmene.

Primera radi, Hari Truman je stekao popularnost vodeći parlamentarnu istragu o korupciji i zloupotrebi u nabavci naoružanja tokom Drugog svetskog rata, što mu je otvorilo vrata Bele kuće u kojoj je proveo osam godina.

Sasvim je uobičajeno da u periodima kohabitacije, kada stanovnik Bele kuće i većina na Kapitol hilu pripadaju suprotstavljenim stranama, Kongres vesla protiv predsednika i postavlja mu klipove u točkove, čak i po vrlo osetljivim pitanjima. Republikanci su koristili vrlo sistematično većinu u predstavničkom domu u poslednjih šest godina protiv Baraka Obame. Toliko da je prvi afroamerički predsednik bio primoran da sprovodi svoju politiku preko dekreta a ne kroz parlamentarnu proceduru, s obzirom na to da je bio svestan da će se zakonski projekti koje je on sponzorisao nasukati.

Negativna strana predsedničkih dekreta je da oni jednako lako, kao što su doneti, voljom predsednika, mogu da budu i poništeni, i u tom slučaju je dovoljna volja predsednika. Tako bi Donald Tramp mogao da poništi seriju dekreta Baraka Obame, što će najverovatnije i i učiniti, počev od odluke da se obnove diplomatski odnosi sa Kubom.

Kongres je u dobroj meri izgubio mogućnost da utiče na odluke predsednika o vojnom angažovanju SAD, ali je zato u poslednjih par decenija ojačao svoju poziciju u izglasavanju ekonomskih sankcija, što smo u Srbiji dobro osetili na vlastitoj koži. I to nije dobra vest za Rusiju, Donalda Trampa i njegove saradnike koji imaju meke stavove prema Moskvi. U slučaju da Tramp opozove sankcije Rusiji, Kongres može da izglasa nove kvalifikovanom većinom na koju Tramp ne može da stavi veto.

Pre nego što otvorimo poglavlje o ruskom uticaju na rezultat izbora u SAD i kakve bi posledice mogle da budu po izabranog predsednika Donalda Trampa ako se dokaže da je on, ili neko od od njegovih bliskih saradnika bio povezan sa ruskom obaveštajnom službom, nije naodmet podsetiti šta se dogodilo pre nešto više od 20 godina u Rusiji.

Boris Jeljcin, koji je već bio više pijan nego trezan, nalazio se na rubu poraza od lidera ruskih komunista Genadija Zjuganova na predsedničkim izborima 1996. godine. Tadašnji američki predsednik Bil Klinton koji je sa Jeljcinom potpisao seriju važnih međunarodnih sporazuma i ugovora i koji se spremao da započne proces širenja NATO-a na istok nije mogao da dozvoli dolazak Zjuganova na vlast.

Vašington je investirao ogromne svote novca u pobedu Jeljcina na izborima, od finansiranja izborne kampanje i plaćanja najboljih savetnika za medije, do bukvalne kupovine glasova. Štaviše, isplivali su i dokazi o štelovanju izbornih rezultata, posebno u izbornim jedinicama u manjim mestima, sve u američkoj režiji. Ni danas nije jasno zašto Zjuganov nije oštrije reagovao na očiglednu izbornu krađu i zašto nije glasnije protestovao zbog američkog otvorenog mešanja u izborni proces.

Dakle, moglo bi se reći da je ruski uticaj na izbornu kampanju u SAD neka vrsta vraćanja duga budući da su Putin i njegovi glasači mnogo bliži Zjuganovu nego što su bili Jeljcinu, uprkos istorijskoj činjenici da je Jeljcin, ili je bolje reći njegovo okruženje izabralo Vladimira Vladimiroviča za naslednika. Kao što Klinton Bil nije mogao da se pomiri sa činjenicom da komunista Zjuganov osvoji vlast, tako ni Putin nije mogao da svari mogućnost da se Klinton Hilari vrati u Belu kuću kao predsednica. Žena koju Putin smatra naredbodavcem za masovne proteste u Rusiji organizovane protiv njega pre pet godina i zagovornikom politike promene režima u drugim državama.

Prethodnih dana američke obaveštajne službe su predočile dokaze izabranom predsedniku o umešanosti Moskve u izborni proces u SAD. U te dokaze Obama je imao uvid i pre održavanja izbora, zbog čega je kritikovan u određenim krugovima. Jedni mu zameraju što nije obavestio javnost o ruskoj umešanosti, drugi ga optužuju što nije uzvratio istom merom Putinu i njegovim oligarsima. Na prve zamerke iz Obaminog okruženja odgovaraju da bi objavljivanje tih dokaza bilo viđeno kao nedozvoljena pomoć Hilari Klinton u trci za Belu kuću a da ne bi imalo smisla objavljivati kompromitujuće podatke protiv Putina i njegovih saradnika jer se to najbolje videlo u slučaju tzv. Panamskih papira.

Putina baš briga za njegovu međunarodnu reputaciju, a u Rusiji ne postoji građansko, demokratsko društvo ili opozicija koja bi mogla da iskoristi te podatke o ispumpavanju para iz Rusije. U Rusiji malo ljudi vidi nešto čudno da jedan violončelista Sergej Roldugin, inače intimni Putinov prijatelj, ima dve milijarde evra na računu na nekom Karipskom ostrvu. Nije čudno ni Putinu, barem sudeći iz njegovog odgovora na Rolduginovo bogatstvo: "To su pare koje je koristio da kupi antičke instrumente. Iza tih dokumenata vidim američke prste." Obamino razmišljanje bilo je prilično logično: nije isplativo izneti prljav veš Putina i njegovih saradnika u javnost dovodeći u opasnost agente na terenu i ljude koji rade na ruskom dosijeu, kada te publikacije neće proizvesti nikakav efekat u Rusiji, ni kod onih koji su opijeni likom i delom Vladimira Vladimiroviča.

Donald Tramp se nalazi na vrlo opasnoj raskrsnici. Od njegovog odnosa prema Rusiji zavisi da li će imati primirje u Kongresu, u FBI-ju i obaveštajnim službama. Parlamentarna istraga koju nameravaju da vode senatori Mekejn i Grem ko zna gde može da završi, pogotovo ako Tramp zaista krene u otopljavanje odnosa sa Rusijom na račun Ukrajine, istočnoevropskih i centralnoazijskih zemalja.

Potencijalnu opasnost predstavljaju i obaveštajne službe i pogotovo FBI. U slučaju da Tramp smeni direktora FBI-ja Džejmsa Komija, čiji mandat ističe 2023. godine, to bi okrenulo dobar deo Biroa protiv Trampa i nije isključeno da to bude povod za još pedantniju istragu o vezama ruskih špijuna sa Trampovim okruženjem, što bi za posledicu moglo da ima čak i pokretanje tzv. impičmenta, odnosno opoziva sa funkcije predsednika, ako bi se dokazalo da je i jedan jedini član Trampovog tima imao direktne kontakte sa nekadašnjim kagebeovcima.

Nije novost da predsednik SAD bude u konfliktu sa šefovima obaveštajnih službi. Paranoični Nikson optuživao je CIA da mu je smestila poraz od Džona Kenedija na izborima 1960, Džimi Karter je zbog sumnji da se CIA otela kontroli smenio direktora 1977. godine, direktor CIA tokom Klintonovog mandata Džejms Vulsi se šalio da nije dugo mogao ni da sretne predsednika a kamoli da ima sastanak sa njim.

Problem je u tome što Tramp ne razume, a nema ni takta, za delikatne odnose između politike, funkcije koju će obavljati i obaveštajnih službi. Iznositi, bez kontrole, kao kakav tinejdžer, svoje stavove na Tviteru, uzimati ulogu advokata predsednika druge, rivalske države, davati kredit onome što govori Asanž, u očima pripadnika FBI-ja, CIA, NSA opasno je približavanje terenu s kojeg je lako skliznuti u izdaju.

Reflektori medijske pažnje biće posebno upereni prema tzv. Putinovim ljudima u Trampovom timu. Tu se pre svega misli na budućeg državnog sekretara Reksa Tilersona i Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost Majkla Flina. Protivteža Tilersonu i Flinu je Džejms Matis koji će biti ministar odbrane i koji za razliku od pomenute dvojice ima vrlo tvrd stav prema Rusiji i Putinu.

Nije slučajno da su već registrovane varnice između Flina i Matisa. "Pobesneli pas", kako od milošte zovu generala, viđen je kao čovek potpredsednika Majka Pensa i tvrde antiruske struje u GOP-u. Za Matisa će biti zatraženo izuzeće od pravila da visoki oficiri ne mogu da preuzmu državne funkcije pre protoka sedam godina od penzionisanja, poslednji general zbog kojeg je napravljena derogacija bio je Džordž Maršal, postavljen za državnog sekretara 1947. godine.

Vašingtonom kruži priča da je Tramp izabrao Tilersona zato što veruje da, sada već bivši šef naftnog kolosa Ekson mobila, može jedini da sprovede njegovu ideju da u neizbežnom sukobu sa Kinom, Vašington ima na svojoj strani Rusiju.

U Pekingu su veoma zabrinuti što u Americi jača struja koja veruje u neizbežnost tzv. Tukididove zamke. Reč je o teoriji najčuvenijeg istoričara antičke Grčke, po kojoj je sudar vladajuće sile i one u nastajanju neizbežan sukob za prevlast.

U Pekingu su nedavno organizovali seminar sa radnim naslovom "Izbeći Tukididovu zamku" na kojoj je glavni govornik bio Henri Kisindžer, kreator pingpong diplomatije i zaokreta u američkoj spoljnoj politici koji je otvorio vrata za pobedu u Hladnom ratu nad SSSR-om. U Trampovoj zamisli Tilerson bi trebalo da obavi posao sa Putinom koji je Kisindžer obavio sa Mao Cedungom, odnosno kao što je ishod Hladnog rata odlučio izlazak Kine iz sovjetske sfere uticaja, tako bi savezništvo Moskve sa Vašingtonom trebalo da bude presudno u konačnom obračunu sa Kinom.

Izbor Tilersona je logičan ako se uzme za ozbiljno Trampov zaokret da SAD više neće promovisati u svetu demokratiju, ljudska prava i slobode. Za 40 godina provedenih u Eksonu, Tilerson je uglavnom radio sa diktatorima i autokratama, od onih najbeskrupuloznijih u Africi do pokojnog Čaveza u Venecueli. Poput Putina, i Tilerson smatra da su ekonomske veze mnogo važnije od zastarelih saveza poput EU ili NATO-a, i da Vašington i Moskva mogu da nađu dosta zajedničkih ekonomskih interesa, počev od eksploatacije Arktika.

Međutim, nije rečeno da će Putin pristati na tu igru, čak i da mu nova administracija u Vašingtonu ostavi Gruziju i Moldaviju, zaboravi na Krim, pomogne da kreira Evroazijsku uniju. Za Putina je bilo važno da Klintonova ne dođe na vlast, taj posao je završen i u Moskvi su svesni da će se teško obresti neki novi rusofilski predsednik u Beloj kući kao Tramp.

Što će reći da je bolje držati se proverenih savezništava, jer bi Tramp mogao da traje samo jednu sezonu, a Putin sigurno vrlo dobro zna maksimu Nikite Hruščova da su političari svuda isti: obećavaju izgradnju mostova i tamo gde nema reka.

Piše Željko Pantelić, dopisnik Nedeljnika iz Rima