Tomislav Marković: Svakidašnja jadikovka velikosrpskih nacionalista
Ko šta radi, velikosrpski nacionalisti kukaju, leleču, zapomažu i jadikuju nad zlehudom sudbinom. Ako bi trebalo tražiti formulu za njihovo duševno stanje, to bi bio naslov jedne knjige Matije Bećkovića – "Lele i kuku". Svakog bogovetnog dana iz štampanih i elektronskih medija, sa društvenih mreža, sa naučnih i paranaučnih skupova, iz ministarstava i sa katedri, sa svih strana – oteže se lelek ojađenih nacionalnih dušebrižnika koji takoreći niti jedu niti spavaju, jer danonoćno brinu o katastrofalnom stanju u kojem im se voljena otadžbina našla.
Nema te muke koja njih i njihov napaćeni narod nije snašla: oteli nam Kosovo, umesto Velike imamo Mini-Srbiju, beda, siromaštvo, nezaposlenost, ljudi masovno emigriraju iz Srbije u potrazi za boljim životom, pad nataliteta zvani bela kuga, korupcija, partijska država, skretanje sa svetosavskog puta, zaboravljeni kosovski zavet, zakon o porodici koji zabranjuje mlaćenje žene i dece, optužuju nas za nekakve ratne zločine iako i srpski vrapci znaju da su Srbi uvek bili žrtve, nacionalni identitet nam se rastočio kao barilo, latinica radi o glavi ćirilici, Putin nikako da dođe da nas oslobodi od briselske okupacije, neke budale snimile seriju o Nemanjićima da bi se narugale srpskoj kraljevskoj lozi, nigde rata na vidiku a nismo navikli na mirnodopski život, ne sme čovek više na ulici ni homoseksualca da prebije, a čak i jogunasti Crnogorci odbijaju da priznaju da su Srbi…
Lele i kuku
I još hiljadu sličnih nedaća snašle su srpski rod, pa su intelektualci udarili u svakidašnju jadikovku kojom nam probiše uši i mozak. Evo samo par skorašnjih žalostivih citata. Tuga bez opomene Matije Bećkovića: "Ako se pojavi bela tačka na srpskom horizontu, biće to najbolja pilula za lečenje naše bele kuge. Jer, bela kuga je, zapravo znak da na horizontu te tačke nema".
Neprebolni profesor Slobodan Antonić žali se na neslogu i neorganizovanost u desničarskim redovima: "Bolujemo i od toga da kad nešto smislimo, obavezno zovemo sve ljude koji nam padnu na pamet da se pridruže našoj akciji, pa ako nas slučajno neko zbog nečega odbije, onda se ljutimo i brzo malakšemo u svom entuzijazmu. Ne postoji onaj koji je pravio, recimo, patriotsku stranku, ili neku patriotsku akciju (odbranu ćirilice, Kosova, heteroseksualnih brakova itd), a da nije odmah zvao Čavoškog, Lompara, mitropolita Amfilohija, Bećkovića, Kusturicu, i koga sve ne u svoje članstvo. Ne možemo svi da idemo na istu loptu, fudbal se igra tako što se igrači rasporede po terenu i kombinuju, a samo onaj najistureniji postići će gol – ne treba i ne možemo svi da igramo kao centarfor".
Istoričar i histeričar Miloš Ković zapomaže iz sveg glasa: "Hoćemo li konačno prestati da se odričemo sebe i zaveta naših predaka? Da li ćemo nastaviti da pretke suprotstavljamo potomcima? Hoćemo li zaista da poverujemo da će nam prepuštanje dece iz Orahovca Ramušu Haradinaju i Ediju Rami povećati prirodni priraštaj i doneti srećnu budućnost našoj deci? Da će nam se deca rađati zahvaljujući veri u EU i Holivud, ili u Svetosavlje i Kosovski zavet?"
Žalopojka akademika Vasilija Krestića, starog memorandumlije, koja sažima skoro sve muke naših vrlih otaca i stričeva nacije: "Bаš zаto što dugo nismo imаli, što i dаnаs nemаmo, društvenu elitu čijа bi se reč slušаlа, nemаmo jedinstvenа nаcionаlnа merilа kаkvа postoje kod zаpаdnoevropskih nаrodа. Bаš zаto smo jednim delom Srbi, drugim Jugosloveni, trećim Crnogorci, četvrtim Muslimаni, petim Mаkedonci, potom smo internаcionаlisti i kosmpoliti, četnici i pаrtizаni, komunisti i аntikomunnsti, republikаnci i monаrhisti, аutonomаši i аntiаutonomаši, teisti i аteisti i tаko redom, u nedogled... U velikoj meri izgubili smo nаcionаlni identitet. Izgubili smo i onu slаbаšnu društvenu elitu kojа bi, moždа, bilа sposobnа dа preuzme kormilo nаrodа i držаve. Izgubili smo pаtriotskа osećаnjа".
Srbija, zemlja ostvarene nacionalističke utopije
I tako se ređaju bugarštice i jeremijade, bez kraja i konca, nariče se i zapeva sve u šesnaest, bez ikakve namere da se za pojas zadene. U odnosu na njihove žalopojke, "Plač Jeremijin" dođe skoro kao oda radosti. Kad čovek čita, gleda i sluša ove kukamvke pomislio bi da se radi o nekoj minijaturnoj, skrajnutoj, marginalizovanoj grupi, recimo o marksistima-lenjinistima, trockistima, zen-budistima ili klubu ljubitelja trubadurske poezije. Međutim, istina je potpuno drugačija - reč je o dominantnoj grupi u Srbiji. Oni koji najviše kukaju zapravo su oni koji su pobedili. Mi živimo u svetu koji je kreiran njihovim sumanutim idejama i projektima, a sve ključne tačke njihove ideologije danas su postale osveštane dogme, aksiomi u koje se ne sumnja. Ogromna većina ljudi u Srbiji stvarnost doživljava kroz nacionalističku prizmu, čak i nesvesno, jer su već tri decenije izloženi besomučnoj propagandi iz svih raspoloživih medijskih i institucionalnih sredstava.
Sve ideje raznih ćosića, bećkovića, krestića, ekmečića, đoga, noga, kapora, crnčevića, kalajića, danojlića, ljušića, egerića i ostalih vitezovića – danas su postale neupitne istine u koje veruje većina. Sve njihove floskuletine tokom ovih trideset nesrećnih, crnih godina preinačile su se u opšta mesta dominantnog pogleda na svet: Srbi dobijaju u ratu, a gube u miru; Hrvati su genocidni narod i ustaše; Bošnjacu su poturčeni Srbi; Crnogorci su takođe Srbi, samo ne znamo šta im je trenutno pa to neće da priznaju, ali proći će ih; Republika Srpska je jedina pobeda srpskog naroda u ratovima devedesetih; Srbi su patili u Jugoslaviji i bili ugroženi; svi drugi su krivi za rat osim Srba i Miloševićevog režima; svi Srbi treba da žive u jednoj državi; Srbi su okruženi neprijateljima od kojih treba uvek da zaziru, što znači da je najpoželjnije duševno stanje – paranoja; srpska kultura je jedinstvena na svetu; Srbi su izuzetan, veliki narod koji zaslužuje mnogo više nego što ima; Srbi su nebeski narod; Kosovo je najskuplja srpska reč i kolevka srpskog naroda; Srbi su najviše stradali u poslednjim ratovima i tako dalje, i sve u tom dobro poznatom stilu. Jednom rečju, Srbija je zemlja ostvarene nacionalističke utopije.
Propala država po meri nacionalista
Uprkos tome što su apsolutni pobednici, što su svi drugi svetonazori svedeni na nivo statističke greške, nacionalisti i dalje zapomažu i leleču kao da su im sve lađe potonule. Valjda nisu tako zamišljali tu svoju nacionalnu državu. A ono što gledaju svakog dana oko sebe upravo su oni stvorili, to je tvorevina nacionalističkog mahnitanja i ludila čiji su oni žreci. Nacionalizam, kao iracionalna ideologija pogubna po naciju, uvek i dovodi do ovakvog rezultata. Siromašna, jadna, korumpirana država koja ne nudi nikakvu perspektivu; nerazvijena zemlja bez budućnosti iz koje stanovništvo masovno beži; država u kojoj institucije ne funkcionišu, pravda je teško dostižna, a većina javnih usluga koju građani plaćaju iz budžeta ni na šta ne liči ili je nedostupna – upravo je to država za koju su se velikosrpski nacionalisti borili. Kad oni prave državu, ona mora baš tako da izgleda, svaki drugi ishod jednostavno je nemoguć.
Tačnije, Srbija je čak i u boljem stanju nego što bi trebalo da bude kad bi se pitali samo nacoši, zahvaljujući pre svega pomoći iz Evropske unije, kakvim-takvim investicijama i kolikoj-tolikoj ekonomskoj razmeni sa svetom. Srbija koja bi u potpunosti bila po meri nacionalista – to je država pod Miloševićevim režimom iz, recimo, 1993. godine, sa hiperinflacijom, platom od pet maraka, kriminalom na sve strane, praznim rafovima u prodavnicama, izolacijom od sveta, međunarodnim sankcijama, ratom izvezenim u komšiluk, nafatiranim ratnim profiterima i ojađenim, potpuno sluđenim građanima.
Istini za volju, velikosrpski nacionalisti nisu ostvarili svoj osnovni cilj, tj. stvaranje Velike Srbije, ali sve i da jesu ništa ne bi bilo bitno drugačije, bez obzira šta oni u svojim mokrim snovima zamišljaju. U tom slučaju, imali bi istu ovakvu nefunkcionalnu, siromašnu, beznadnu državu kakvu imaju i danas – samo na većoj teritoriji. A čak i da su ostvarili svoje mračne snove o uvećanoj, etnički čistoj državi – i dalje bi kukali, naricali i jadikovali nad srpskom sudbinom. Jer je nacionalizam takva ideologija koja podrazumeva da je ta zamišljena nacija uvek ugrožena i pod opsadom, da joj uvek nešto preti, tu su strah i paranoja dominantna osećanja. Jednostavno, nemoguće je zamisliti zadovoljnog nacionalistu, nacija nikad neće biti na nivou koji on od nje očekuje, idealno stanje države kakvo on zamišlja nikad neće biti ostvareno (jer je to u stvarnosti nemoguće, reč je o utopijskim snovima), tako da će uvek biti razloga za kukumavčenje.
Lični interes pod maskom brige za naciju
Nacionalizmu je imanentan iracionalizam, tu nije reč o racionalno postavljenom sistemu koji se trudi da rešava stvarne probleme, već o mentalnom sklopu koji negira i prezire realnost. Zato nacionalisti u suštini nisu ozbiljno ni hteli da ostvare većinu od svojih proklamovanih ciljeva. Da su stvarno hteli da Srbi žive u jednoj državi, oni bi se potrudili da sačuvaju Jugoslaviju, jer su tu Srbi već živeli u jednoj državi. Da su hteli da Kosovo ostane u Srbiji, napravili bi nekakav kompromis s kosovskim Albancima, tako da obe strane budu zadovoljne.
Da žele da očuvaju srpsko nasleđe, oni bi brinuli za legate i zaostavštinu srpskih velikana, umesto što dozvoljavaju da baština propada. Da su želeli bogatu, prosperitetnu, uređenu državu, ne bi pokrenuli ratove i obožavali Miloševića, već bi se priklonili Anti Markoviću i radili na smirivanju strasti, liberalizaciji tržišta, na mirnoj tranziciji socijalističke zemlje u zemlju socijaldemokratskog kapitalizma. Ali, šta bi oni u takvoj uređenoj državi radili? U čemu bi se ogledala funkcija dežurnih nacionalnih narikača u zemlji u kojoj je većina građana zadovoljna svojim životom? Bojim se da za njih tu ne bi bilo previše mesta, sa takvim retrogradnim idejama bili bi na margini, a to je za naše nacionalističke žrece neprihvatljivo.
I tu dolazimo do ključnih motiva koji vode naše dežurne ljubitelje svog naroda. Baš njih briga i za narod i za državu, iza tih velikih reči uvek se krije neko sitno šićardžijstvo, neki lični interes. Na kraju, to je vidljivo iz aviona. Dok su obični ljudi stradali, naši velikosrpski intelektualci su napredovali, grabili položaje, sticali moć, novac i ugled. A ni danas situacija nije ništa drugačija. O tome je davnih dana pisao Oskar Davičo, samo što nema ko da ga čita: "Nacionaliste izbacuje svaka sredina kao svoju žabokrečinu na površinu. Jer nacionalizam nije put što vodi razumevanju sebe i drugih. To je u stvari proveren metod drmanja raznih žica lične probiti radi, ne radi koristi nacijine, i – pogotovu, ne hasne narodne".
Niko i ništa sa nacionalnim predznakom
Karakter i suštinu srpskih nacionalista najbolje je opisao profesor Milan Kangrga u knjizi "Šverceri vlastitog života" pišući o – hrvatskim nacionalistima. I jedni i drugi su ionako braća po krvi i tlu, a i liče kao zmijsko jaje jajetu. Evo šta kaže profesor Kangrga: "Posrijedi su najčešće obični materijalni interesi kao i privilegije: položaj, vlast, moć, promocije, 'imidž', predstavljanje sebe većim i važnijim nego što jesi, vladanje drugima boljim od tebe, pa 'erotično' uživaš u toj svojoj fiktivnoj nadmoći, dobro živiš na bazi svoje apsolutne ništavnosti, nisi zapravo ništa, ali imaš sve i možeš sve što ti se prohtije u svojem društvenom statusu i opljačkanom bogatstvu, stvorenom tuđom mukom, radom, znojem... i tome slično. Kada dakle znaš, osjećaš i točno sebe procijeniš kao nikogovića, onda ti još jedino to tvoje bogatstvo može pružiti zadovoljstvo, sigurnost i važnost da ipak jesi nešto, naime – Hrvat".
Ili Srbin. Ili Albanac. Ili Mađar. Ili… potpuno je svejedno šta, suština je ista. Njihov životni moto je: "Što gore, to bolje". Tek kad je stanovništvo (poznato i kao narod) u jadnom i ropskom položaju, njima procvetaju ruže. Nije lako popuniti tu prazninu od koje je sačinjeno njihovo biće, to je nezajazna rupa bez dna.
I zato, dragi žitelji Srbije, kad čujete nekog dežurnog dušebrižnika kako lamentira nad sumornim stanjem nacije, kako nariče nad nesrećnom sudbinom srpskog roda, kako leleče zbog nepravde nanete srpskom narodu, kako tugaljivo zbori i žalostivo besedi zabrinut zbog Srbije – prvo proverite gde vam je novčanik. Jer može lako da se desi da vas opelješe upravo oni koji o vama najviše brinu i kunu se u vas, naravno – u vas kao Srbina, a ne kao čoveka. Ne bi im bilo prvi put. A ako nešto ne preduzmete, neće biti ni poslednji.
Piše: Tomislav Marković
Izvor: Al Džazira Balkan
