Vladika slavonski Jovan - Čeka nas nova seoba Srba

”Oj, kukavno Srpstvo ugašeno”, ovim rečima Jovan Ćulibrk, vladika slavonski, počinje intervju za „Alo!“ u kojem govori o Srbima koji se stide svojih žrtava, „Bljesku“, Saboru SPC, Kosovu i predstojećim seobama srpskog naroda.

S episkopom slavonskim, stručnjakom za holokaust, razgovarali smo uoči 23. godišnjice operacije ”Bljesak” u Pakracu, gde uveliko radi na obnovi Saborne crkve, Vladičanskog dvora, ali i čuvene Pakračke biblioteke, najznačajnije posle Patrijaršijske i Hilandarske.

Srpski narod nije svestan kakvo blago čuva Eparhija slavonska u Pakracu?

– Ne bih rekao da bi samo Srbi trebalo da znaju o njoj – ona se sada otkriva kao nepoznato evropsko kulturno blago. Pakračka biblioteka čuva gro blaga koje su Srbi doneli tokom Velike seobe pod Arsenijem Trećim Čarnojevićem, ali i ono što je ovde stvoreno, kao i ono što je nastalo u manastirima Liplje, Stuplje i Gomionici u Bosni, pa je sklonjeno ovde. Ona je druga u svetu po broju ranih štampanih južnoslovenskih knjiga, a ima i čuvenu rukopisnu zbirku.

Kako je moguće da srpski narod ne zna za takvo blago u Pakracu?

– Setimo se koliko smo znali o Sent Andreji do obeležavanja tri veka od Velike seobe? Skoro ništa! Tek 1990. Sent Andreja se vratila u našu sabornu svest. Moram priznati da je fascinantno gledati kako se takvo mesto, uporedivo sa Ohridom, Karlovcima, podiže iz pepela. Vreme Pakraca očigledno tek dolazi, ali će se tu prepoznati i naći mnogi od kojih to ne bismo očekivali, čime hoću reći da on u sebi krije dublje i veće ljudske vrednosti. Naravno, pre svega očekujem da se njegovoj obnovi obraduju sami Pakračani.

Šta nedostaje Vladičanskom dvoru?

– Mi potražujemo dosta toga, recimo ikonostas Saborne crkve, koji je nestao za vreme poslednjeg rata, kao što su nestali i portreti episkopa pakračkih. Potražujemo i mnogo toga što je nestalo u Drugom svetskom ratu, kao što je ikonostas srušene Crkve Svetog Ilije u Pakracu.

No, 2014. smo recimo pronašli ikone s ikonostasa hrama u Slavonskoj Požegi, koji je srušen 1942. Našli smo ih, dakle, posle 72 godine! Što znači, polako… Nažalost, Pakrac najviše potražuje svoje mrtve i nestale u ovom ratu, pa ja i ovim putem molim sve one koji o tome nešto znaju da pomognu da se oni nađu i da se i njihove kosti i duše njihovih porodica smire.

Jednom ste rekli da ”ako se uzmu u obzir mrtve duše, moja eparhija je najbrojnija”. Kakvo je sada stanje?

– Stanje u zapadnoj Slavoniji je uglavnom svima poznato. Ono o čemu se ne priča jeste to da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak Jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta. Srbi se masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, a sledi nam i selidba iz Srbije. To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje u njoj državljanima zemalja koje nisu u EU: Crne Gore, Srbije, Republike Srpske/BiH, BJR Makedonije.

Čime će biti uzrokovana ova nova seoba?

– Ova seoba je uzrokovana društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim osiromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini. U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje neki standardi rada i života, te radničko dostojanstvo koje kod nas nema – a u ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta. Mada, ima ovde i neki momenat iracionalnog, sličan neobjašnjivom pokretu iz sela u gradove krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, kada su se napuštala bogata seoska imanja i odlazilo na rad u fabriku i u život podstanara.

Koliko je teško sačuvati Crkvu tokom seoba?

– Gde god da se nalazi naš narod, njemu je SPC stub, a tu ulogu Crkva pogotovo ima u dijaspori. Naša crkva se već nalazi pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći, te nju očekuje ozbiljan rad.

Koliko je teško raditi na opstanku Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj?

– Tu su se jedna na drugu nadovezale tri tragedije. Prva tragedija je Drugi svetski rat i opšta katastrofa koju su preživeli srpska crkva i narod. Druga katastrofa je komunistička vladavina, koja je za identitet i samosvest srpskog naroda, naročito u Hrvatskoj, bila teška. Moramo tu biti potpuno otvoreni i reći da su glavne poluge za gubljenje identiteta srpskog naroda u socijalističkoj Hrvatskoj bili upravo srpske političke vođe, kao i srpski intelektualci, koji su bili mahom krajnje levo i antinacionalno orijentisani. Mislim da se ta greška sada bolno uviđa. Treća tragedija su ratovi devedesetih koji su doneli dodatna stradanja, seobe i na svaki način tegobna vremena.

Na čelu ste Odbora za Jasenovac – da li će o njemu Srbi i Hrvati ikada pronaći zajednički jezik?

– Onoliko koliko smo hrišćani, toliko ćemo naći zajednički jezik. Mi smo 22. aprila osveštali hram u Mlaki. Bio je i patrijarh Irinej, bili smo s njim i nas petorica vladika i s tog mesta nije se čula nijedna teška ni optužujuća, ne daj bože, izazivačka reč. Ni optužba na bilo čiji račun. Mi smo proslavljali svoje mučenike.

Carigradski patrijarh je došao u Jasenovac da poruči svima da u njegovom tlu – najvećim delom – počivaju hrišćani koje treba pamtiti kao hrišćane. Skoro sve drugo je nerazumevanje ili zloupotreba onog što se u Jasenovcu zbilo.

Kako komentarišete činjenicu da se Srbi stide svojih žrtava?

– Naša biblioteka ”Oj, kukavno Srpstvo ugašeno” jeste prebogata i ja ne nameravam da joj dodajem tomove – u srpskoj uobrazilji, jedino je jevrejska veća od naše. ”Duh samoporicanja” Mila Lompara je savremeni klasik ovog žanra, s kojim se ne priliči takmičiti, jer je sveobuhvatan. Radije bih stvari postavio ovako: IHRA, Međunarodna alijansa za sećanje na Holokaust, naddržavno telo koje se bavi ovom tematikom, 2016. je Jasenovac stavila na svetsku listu ugrožene baštine Holokausta.

Na istoj se, doduše, nalazi i Staro sajmište i biće tamo dok se na njemu nešto ozbiljno ne uradi. Sazrela je čitava generacija stručnjaka po svetu koji se ozbiljno bave stradanjem u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. Imamo čak i triler-bestseler ”Njujork tajmsa” Filipa Kera ”Dama iz Zagreba”, čija se radnja odvija u Trećem rajhu i u NDH, a koja je vrlo realno prikazana, uključujući i Jasenovac. Zanimljivo je da ništa od ovoga nije imalo nikakvu recepciju u srpskoj sredini.

Šta očekujete od Sabora SPC?

– Redovan rad. Sigurno je da će Kosovo i Metohija kao i obično imati središnje mesto – na kraju, U Pećkoj patrijaršiji je Sabor i počeo, a arhijereji su obišli narod i svetinje od Peći do Prizrena. Moraće biti reči i o seobama o kojima sam kazivao. Očekujem da ćemo zauzeti zajednički stav o Kosovu i Metohiji, koji ne može biti mnogo različit od stava izrečenog u saborskom Memorandumu o Kosovu i Metohiji iz 2003. I tokom ratnih i poratnih godina, od Crkve se uvek čuo jasan glas, nema razloga da i sada ne bude tako. Što se tiče novog ustava, on jeste potreban, ali njegovo donošenje sigurno nije epohalna stvar.

A šta je s novim metodom izbora patrijarha?

– Predložen je unekoliko način izbora sličan onome koji je korišćen do izbora patrijarha Germana, dvotrećinskom većinom. Sadašnji način izbora je uveden zato da bi se smanjila mogućnost upliva vlasti na izbor, a moje mišljenje je da neće biti vlasti koja neće imati želju da na izbor patrijarha nekako ne utiče. Ali razgovaraćemo, pa ćemo videti šta će biti…

Vartolomej sve zna o Jasenovcu

Šta ste patrijarhu Vartolomeju pričali o Jasenovcu?

– Nije mu trebalo mnogo pričati, jer se očigledno bio dobro spremio. Uostalom, da nije tako bilo, ne bi ni došao. Ono što je njega potreslo bila je blizina mučenika, koji su nadohvat ruke – pod svakom stopom; pogotovo kad je uzašao na humku kod Kamenog cveta, pod kojom su pohranjene kosti žrtava. Kasnije je pričao da ga, otkako je patrijarh, ništa nije potreslo kao Jasenovac.

Tek će se pričati o Stepincu

Dokle se stiglo u radu mešovite komisije o Alojziju Stepincu?

– Komisija se nije mnogo oglašavala u javnosti, ali su razgovori bili otvoreni i bez naboja, hrišćanski. Moje mišljenje je da je razgovor tek počeo i da će se o ovoj temi tek pričati.

Srbi da izaberu ili Nedić ili parada u Moskvi

Da li ste pratili situaciju oko pokušaja rehabilitacije Milana Nedića?

– Svakako, i po funkciji predsednika komisije za Staro sajmište, koja se i oglasila po tom pitanju. Njenom stavu nema šta da dodam ili oduzmem. Što se Srbije tiče, ona mora da izabere – ili će njena garda ići u Moskvu da učestvuje na paradi za Dan pobede, ili će da rehabilituje Nedića i time da prihvati njegovu ulogu kvislinga kao istorijski valjanu. Oboje ne može. Kao sveštenik i hrišćanin, mogu da razumem ličnu tragediju Milana Nedića, ali to ne menja činjenicu da je on bio kvisling. Voljni ili nevoljni, moćni ili nemoćni, marioneta ili ne – to je sve na istoriji da utvrdi, ali niko ne može da promeni istorijsku činjenicu.

Srbi žele da opstanu na Kosovu i u Hrvatskoj

Može li se povući paralela između borbe za opstanak Crkve u Hrvatskoj i one koju vodi sveštenstvo na Kosovu i Metohiji?

– Dve godine sam kao episkop služio u Pećkoj patrijaršiji, a od juna 1999. nekoliko godina bio sam prisutan na Metohiji i radio na povratku prvih porodica na uništena ognjišta u Osojanima 2001. Osnovna sličnost je u posvećenosti i odlučnosti naroda da opstane i u vezanosti uz svetinju. Razlike su u kontekstu: Hrvatska je u EU, s jasnim zakonima i poretkom, a na Kosovu i Metohiji od toga skoro da nema ni traga.

Izvor: http://www.alo.rs