Borislav Radovanović - Mračne tajne Dodikove biografije: Naoružao DOS-manlije za rušenje Miloševića


Borislav Radovanović - Mračne tajne Dodikove biografije: Naoružao DOS-manlije za rušenje Miloševića

Slavni britanski novinar Tim Maršal detaljno otkriva ulogu Milorada Dodika u državnom udaru protiv Srbije i SR Jugoslavije sa javnosti manipulativno podmetnutim nazivom "Petooktobarska revolucija". Konkretno: štab stranih i domaćih zavjerenika bio je u Laktašima, a Dodik je lično naoružao "demokratske" paravojne snage za bratoubilaštvo i krvoproliće.

Prethodnih dana na Youtube pregledam dijaloške emisije posvećene Petooktobarskom prevratu i rušenju Slobodana Miloševića. I upratim navod da je Milorad Dodik za potrebe DRŽAVNOG UDARA dovezao oružje u Beograd i predao ga urotnicima ili DOS-manlijama. Mnogo sam pisao o državnim udarima protiv Republike Srpske iz 1997. i protiv Srbije, ali ovaj navod me je baš iznenadio.

Preuzmem dio emisije i podijelim na društvenim mrežama, kako možete viditi klikom OVDE, te krenem pratiti novi trag višestruko pominjan u pregledanim sadržajima. Konkretno: pozivaju se na uglednog britanskog novinara i preko 20 godina ratnog izvještača Tima Maršala (Tim Marshall) koji je o svojim svjedočenjima napisao knjigu "Igra senki - Petooktobarska smena vlasti u Srbiji".

Uspio sam pronaći i pruzeti PDF izdanje knjige na srpskom jeziku, pa sad mogu javnosti prezentovati dijelove koji potkrepljuju početni trag i otkrivaju surovu istinu o ulozi Milorada Dodika u nečemu šta autor tumači: "Ono što je nekad građeno srušeno je. Ono što je nekad bilo celo sada je bilo raskomadano. Tu je bio kraj priče i kraj sna koji se zvao Jugoslavija".

Navod sa gornjeg klika ratni istraživač Tim Maršal detaljno objašnjava u svojoj knjizi i otkriva gdje je bilo deponovano oružje dobijeno od Dodika, pod čijom kontrolom i za kakve (krvave!) namjene. Dijelovi sa žutom pozadinom slova predstavljaju citate knjige "Igra senki" i prvi navodi:

U Beogradu su vođe prevrata nervozno čekale da se pojave prva kola, autobusi i kamioni koji su se sada spuštali ka gradu. Znali su da će, ako kolone ne uspeju da stignu do grada, pokušaj da se izvede prevrat propasti pre nego što i počne.

Imali su štab u jednoj fabrici na obodu grada, na čijem je čelu bio Nebojša Čović, nekadašnji Miloševićev saveznik koji je s predsednikom želeo da izravna račune. Čović je bio gradonačelnik Beograda, ali je pao u nemilost režima pošto ga je Milošević ošamario pred drugim članovima Socijalističke partije. Nakon toga njegovi takozvani prijatelji su mu okrenuli leđa. Sada je želeo da uzvrati šamar Miloševiću.

Izvor iz obaveštajne službe Jugoslovenske vojske veruje da je Čović potcenjen kao jedan od glavnih igrača u onome što se događalo toga dana: "Gradonačelnik Čačka (Velimir "Velja" op.a.) Ilić privukao je dosta pažnje, ali, verujte mi, taj štab je bio ključna stvar. U fabriku je sklonjeno oružje, na hiljade komada, a najmanje dve hiljade obučenih i naoružanih ljudi se skrivalo u njoj. Postojao je plan da oni kao podrška krenu na različita mesta, a pre svega da pomognu gomili da se dočepa ministarstava. Ali gomila nije znala za plan."

Deo plana je bilo i to da Čačani osvoje saveznu skupštinu, a da Nišlije preuzmu obližnju zgradu Radiotelevizije Srbije. U četiri izjutra jedna policijska jedinica koja je promenila stranu zaposela je poslednje spratove "Beograđanke", zgrade u kojoj je smeštena televizija Studio B, i tamo se sakrila. Opozicija je planirala da preko te televizije objavi govor novoizabranog predsednika Koštunice. Znali su da će režim pokušati da obezbedi Studio B, pa su hteli da to preduprede.

Dalji navodi ratnog izvještača Tima Maršala vjerovatno će iznenaditi i bolje poznavaoce kontraverznih dešavanja. Javnost godinama mantra od sastancima u Laktašima, ali se to uglavnom svodi na američke "prste" u Petooktobarskom preobratu. Pogledajte kako britanski novinar objašnjava ulogu obajveštajnog sektora svoje zemlje.

U Laktašima je bio ŠTAB AKCIJE u kom su britanski, američki i DOS-manlijski zavjerenici do kasno u noć razrađivali detalje sutrašnjeg 5. oktobra, a obratite pažnju koje brige su morile britanske obavještajce i ujedno Dodikove tadašnje poslodavce:

Opozicione vođe koje su organizovale mase imale su plan akcije i znale su da je 5. oktobar njihov Dan D. Ako plan propadne, njihovi životi će biti ugoženi, doći će do krvoprolića i verovatno do poraza. Ako oružane snage podrže Miloševića i on pobedi, proteći će godine dok se ne ukaže nova prilika. Britanci i Amerikanci su to takođe vrlo dobro znali; o tome se i razgovaralo na sastancima u Bigin Hilu. Tada su okolišili, ali sada su tražili direktan odgovor.

Za 4. oktobar zakazan je sastanak u bosanskom selu Laktaši blizu Banjaluke. Dotad je bilo nekoliko takvih sastanaka kojima su prisustvovali službenici MI6 i po dva-tri predstavnika vojne obaveštajne službe Jugoslavije. Uveče 4. oktobra Britanci su kao zaštitu poveli ekipu specijalaca iz SAS-a.

Službenik CIA-e koji je učestvovao u organizovanju sastanka kaže da su specijalci stigli pred seosku kafanu u neobeleženom vozilu: „Tom prilikom sastanak je održan uveče i obe strane su ponele ozbiljno naoružanje jer su imale da razgovaraju o veoma ozbiljnim stvarima, pa nisu želele da budu nespremne ako bude problema. Britancima je bilo lako da se organizuju jer su imali specijalne snage u bazi 'Fabrike metala', blizu Banjaluke. 

Na tom poslednjem sastanku trebalo je doneti konačne odluke o onome što će se dešavati sledećeg dana i Britanci su se brinuli za svoju sigurnost u slučaju da budu prevareni i da srpska strana pokuša da otme nekoga i prebaci ga preko Drine. Zamislite šta bi bilo da je Milošević saznao za prevrat pre nego što se on desio i da je izveo dva-tri britanska ili američka špijuna pred televizijske kamere kao dokaz o stranom mešanju.“

Britanci su imali dobro pamćenje i dobar razlog za oprez. Dan pre nego što je objavljen Drugi svetski rat nemačka obaveštajna služba je namamila britanskog špijuna u Holandiju i zatim paradirala njime po Nemačkoj u kojoj je proveo sve vreme rata. Mogućnost da agent bude kidnapovan iz Bosne bila je mala, ali oni nisu hteli da rizikuju.

Specijalci su sedeli u kamionu i preko skrivenih mikrofona slušali razgovore koji su se vodili u kafani. Ovoga puta ljudi iz vojne obaveštajne službe jasno su rekli: čak i ako Milošević pozove vojsku da izađe na ulice, Vrhovna komanda neće poslušati. Nije bilo garancija za to i još uvek niko nije znao da li će se cela Vrhovna komanda s tim složiti, ali poruka je preneta opozicionim liderima u Beogradu. Samo nekoliko sati pre početka Dana D svi zainteresovani su pomno proučavali svoje karte. Pitanje je bilo kako će ko odigrati.

Pored pomenutog oružja u štabu Nebojše Čovića autor otkriva oružanu moć Velimira "Velje" Ilića i njegovih Čačana, a onda sam rezonuje kako nema riječi od "dešavanju naroda", nego o državnom udaru naoružanih paravojnih formacija udruženih sa izdajnicima iz bezbjednosnog sistema. Uostalom sami pročitajte ovaj odlomak knjige:

U tom trenutku niko iz svetskih medija nije znao kako se prevrat zapravo odigrao, kako su se stvari povezale. Međunarodni uticaj još uvek nije poznat širokim krugovima, ali tada je čak i domaća organizacija prevrata bila tajna. Jedan glas mi je šapnuo: "Idi u Čačak.". Kad sam upitao zašto, rečeno mi je da ne postavljam glupa pitanja, već samo da odem tamo.

Veljko, Milan i ja smo se vrteli po prašnjavom glavnom trgu Čačka, pitajući se kako da izvučemo priču iz ovog učmalog grada a onda nam je ona sama uletela u krilo. Otišli smo kod gradonačelnika Ilića, čoveka za koga ranije jedva da sam čuo. Ispričao nam je neverovatnu priču o koloni vozila dugoj 22 kilometra, o bageru i o tome kako je 5. oktobra poneo oružje i poveo paravojsku i tim kikboksera pred skupštinu.

"A da li se bager vratio ovamo?" upitao sam pun nade da odgovor neće biti odrečan. Ilić je podigao telefonsku slušalicu. Deset minuta kasnije Milan, Veljko i ja smo snimali iza bagera koji je tandrkao gradom dok su mu ljudi na ulicama mahali i pozdravljali ga.

Dotutnjali smo do lokalne TV stanice gde su mi pokazali fantastične snimke na kojima Čačani guraju u jarke policijske kamione i krče sebi put lomeći barikade. Mnogi u Srbiji znali su za te događaje, ali snimci su bili prikazani samo u regionu Čačka, a našli smo i bager.

Javio sam se Jakši i on nam je poslao kamion sa satelitskom antenom. Emitovali smo snimke u našim vestima dana, napravili izveštaj uživo i vratili se u Beograd. Čim sam zakoračio u hotel, na mene je kidisalo otprilike šest reportera iz raznih zemalja tražeći da im kažem ko mi je dao snimke i kako da stignu do Čačka. Sledećeg dana svetski mediji su se stuštili u Čačak i Ilić je svima ponaosob ponavljao priču.

Brzo smo otkrili da u novoj vladi nisu svi bili zadovoljni našim izveštajem niti činjenicom da je Ilić otkrio tolike tajne. Veliki deo Srbije je još uvek mislio da je to bila spontana pobuna i DOS je hteo da tako i ostane; želeli su da se o tome misli kao o narodnoj revoluciji. Otkriće da je Ilić poneo oružje dalo je drukčiji izgled stvarima, ceo poduhvat je počeo više da liči na državni udar.

Prijatelj koji je poznavao mnoge čelnike DOS-a ubedio je jednog od njih da dođe u hoteli pogleda snimke koje su Veljko i Milan 5. oktobra napravili ispred skupštine. Složio se da nam da intervju i podrobno objasni šta snimci pokazuju.

Što je duže posmatrao materijal, to je bivao sve ćutljiviji. Pokazali smo mu snimke kamiona s ceradama ispod kojih je, znali smo to, bilo sakriveno oružje. Pokazali smo mnogobrojne snimke čelnika DOS-a s voki-tokijima, među kojima je jedan pokazivao i njega samog na balkonu.

Satima smo pregledali slike na kojima su se videli razni Ijudi i koje su jasno pokazivale da su Delije delovale sinhronizovano i da je u gomili bilo demonstranata s naglavnim telefonima. Dosovac se osmehnuo i rekao da možda zaista izgleda kao da je cela stvar brižljivo planirana, ali je i dalje tvrdio da nije tako bilo. Otišao je a da nam nije dao intervju.

Autor knjige zaključuje kako Slobodan Milošević neuobičajeno za diktatore vrlo oprezno angažuje državni aparat sile, a danas prilično jasno znamo koliko je tih vrelih oktobarskih dana izbjegavao prolivanje srpske krvi zarad očuvanja vlasti. Srećom pa Milošević svojim odstupanjem nije omogućio da "demokratske" paravojne snage prezentuju zašto ih je Dodik naoružao. Mislim preko onih oružanih napada na rezidenciju i Miloševića lično. Nastaviće se...

Piše: Borislav Radovanović
Izvor: radovanovicborislav.blogspot.com

Pratite portal Infomedia Balkan i na društvenim mrežama: Fejsbuk i Tviter