Neverovatna životna priča Vuksana Kneževića (90) rasplakaće i najtvrđe (Video)

Neverovatna životna priča Vuksana Kneževića (90) rasplakaće i najtvrđe (Video)

Na dan Titove sahrane, Vuksan Knežević, bivši Golootočanin, dolazi kod svoje majke koja gleda televiziju i plače.

Vuksan Knežević danas u 90. godini živi mirno u svom Zrenjaninu. Međutim, život mu je bio sve samo ne miran. Sa 17 godina zbog devojke u koje se zaljubio završio je na Golom otoku. U Brozovom gulagu proveo je godinu i po dana i naposletku je sve oprostio i svojim mučiteljima i devojci zbog koje je stradao. Na kraju su svi postali likovi u njegovim knjigama.

Na dan Titove sahrane, Vuksan Knežević, bivši Golootočanin, dolazi kod svoje majke koja gleda televiziju i plače. Zašto plače žena čija su tri sina preživela najveća mučenja i poniženja, za koja je kriv taj kog sahranjuju? Dvojica sinova su joj umrla od posledica Golog otoka. Ali, ona plače.

Vuksan govori da su hapšeni najodaniji komunisti. I on je bio jedan od njih. Po povratku sa radne akcije nosio je tri udarničke značke, ali zbog devojke koja ga je mnogo volela, zbog najboljeg druga, koji je bio saradnik Udbe, njega su uhapsili, u nedelju u jednom parku u Vršcu.

Od hapšenja je prošlo više od 70 godina, a Vuksan će za nekoliko meseci proslaviti 90. rođendan.

- Jedva smo dočekali oslobođenje. Brat mi je bio angažovan u toku rata, radio je u partijskoj organizaciji, ja sam pred kraj rata u toku borbe za Kraljevo primljen u SKOJ kao trinaestogodišnjak. Svakog leta, umesto da pomažem ocu kao moja braća, ja sam u stvari išao u omladinsku radnu akciju. Od Željeznika, preko Ostružnice, gradili smo i Kijevo tunel. Toliko su bili zadovoljni mojim zalaganjem da sam 1949. godine postao komandant učiteljske omladinske radne brigade - kaže Vuksan.

Svaku značku koju je zaradio, kasnije je skupo platio. Njegov rad, dokazivanje i vera u sistem i poredak za koji radi – ništa to nije vredelo. Vuksan se za trenutak zamislio, ni posle toliko vremena nije mu jasno kako se to život tako olako poigrao sa njim. Kao da ovo nije on, kao da nije njegova priča, a jeste, jer je nemoguće izmisliti sve što će se mladom Vuksanu kasnije desiti.

- Vratili smo se sa radne akcije sa bogzna kakvim uspehom. Za mesec dana postigli smo tri udarništva, ja sam inače bio trostruki udarnik, i da bi me nagradili, mene su poslali na Krk u omladinsko letovalište za pokrajinskog rukovodioca letovališta. Tamo sam jako zavoleo more i kad sam se vratio, ja sam se opredelio za Pomorsku akademiju. Primili su me tamo, odmah sam dobio akt da sam primljen preko vojnog odseka i dobio sam najbolje karakteristike – šalju me za Politički odsek Vojne akademije u Splitu - priča Vuksan.

VIDEO:

 

Jedna mladalačka ljubav, prijatelj i uhapšen brat

Za hapšenje tada sedamnaestogodišnjeg Vuksana važni su: jedna mladalačka ljubav, prijatelj kog je Udba zvala samo drug i činjenica da mu je najstariji brat uhapšen. Dok se Vuksan priprema za put, voznu kartu već ima u ruci, tadašnja devojka razgovara sa njegovim prijateljem.

- Ona se požalila njemu što ja idem za Split, nije se slagala s tim, mislila je da se time završava naša veza i poverila mu je neke stvari, naročito o hapšenju brata. Tako da sam ja sprečen, tog istog dana kada sam polazio za Split, sprečen sam i tada sam uhapšen u parku sa sastanka sa njom. Kada smo se raspravljali baš o tome - navodi Vuksan.

Iako tvrdi da do dana današnjeg nije pročitao rezoluciju Informbiroa, Vuksan postaje ibeovac i državni neprijatelj. Njegov put do jednog od najmađih Golootočana počinje u vlažnoj ćeliji zatvora Udbe u Vršcu.

- To su bile betonske ćelije, bez igde ičega u njima. Vlažne još uvek od izgradnje i tu sam proveo četiri meseca. Najgore je bilo noću, tada te izvedu tamo u neku posebnu sobu bez prozora, tamo stoji neka stolica sa nekim sprava za mučenje, ona hoklica i jedna zavesa odakle izlaze neki ljudi sa zasukanim rukavima, da te zastraše. Prvo me ispituju lepo onako, pa zašto, pa ti si ovo, pa ti si ono. Onda počne sa prvim šamarom posle dođu oni strašni ljudi, pa te svale dole sa stolice i počinju da me gaze. Jednom su me morali odneti iz te kancelarije u ćeliju - priseća se Vuksan.

Iz Vršca, preko Pančeva, putnici koji još ne znaju gde će završiti, stižu u Beograd, na stanicu Topčider. Zatvorenici su uvek išli u paru. Bili su vezani jedan za drugog da ne bi pobegli. Vuksan je imao sreće, jer je s druge strane gvozdenih lisica bio povratnik. On mu je rekao da ni po koju cenu ne jede hleb i marmeladu. Nisu točkovi voza dugo udarali u sklopove šina, a Vuksan je video da je bilo dobro što nije jeo.

- Kada je krenuo voz, po načinu kretanja, a i po zvonjenju mosta, mi smo odredili da idemo ovamo prema severu, prema Hrvatskoj. Posle jednog sata, možda nije prošlo ni toliko vremena, ljudi su počeli da se žale na bolove u stomaku, pa da povraćaju. Mi nismo mogli ništa drugo, odredili smo jedan ćošak tamo za te stvari - kaže Vuksan.

Sada Vuksan zna da su ih otrovali, i da je to bilo prvo golootočko mučenje pre Golog otoka. Tako ošamućeni i otrovani stižu do Bakra lučkog mesta u Hrvatskoj.

- U totalnom mraku samo se tamo u daljini videlo jedno svetlo, a to je bilo svetlo jednog broda. S obe strane tog daščanog puta stajali su neki policajci i neki čudni ljudi u crnim uniformama, nemam pojma ko je to bio. I onda su nas bacali, kako je ko dolazio tako je nestajao. Ja sam mislio da bacaju u more, iskreno rečeno. Odmah sa obale ubacivali su nas u potpalublje padali smo na ljudska tela, jer je išlo to brzo pa nisu mogli da se razmeste. Dole u jednom kraju su stajali policajci sa dugačkim motkama, koji su nas nabijali - ističe Vuksan.

"Najviše me zaboleo šamar od brata"

Tako nabijeni plove do Golog otoka. Tamo stižu oko podneva. Čim je kročio na Goli otok, mladi Vuksan osetio je usecanje tog oštrog belog kamena u stopala koja su bila otečena od puta. Kao i svi, i on je prošao kroz obred dobrodošlice. To su zvali "topli zec".

- Kako me je gurnuo taj čuvar, on me je ubacio u naručje brata moga. Ja sam taman hteo da viknem i da izrazim neku radost, međutim on mi je opalio šamar. Sećam se reči on mi je rekao: 'Šta je, hoćeš Anu Pauker?' Ona je bila rumunska vladaraka, i ubacio me u stroj. Pravio se da me ne poznaje, što me je posebno uvredilo i kroz ceo stroj kroz koji sam trčao i gde su me tukli, sva sreća, imao sam neki zimski kaput, koji me je ovako malo i zaštitio, ali kroz ceo taj stroj mene je najviše boleo taj šamar - kaže Vuksan.

Kasnije je shvatio da je njegovog najstarijeg brata Milana taj šamar mnogo više zaboleo. Veruje čak da ga je na kraju i ubio. Milan nije mogao sebi da oprosti što je Vuksan zbog njega završio na Golom otoku. Šamar je povredio dušu, a Milanovo srce to nije izdržalo, tako danas govori Vuksan.

Milan je uhapšen u Alibunaru, gde je bio sekretar partije, nakon što je jedan od njegovih boljih prijatelja pobegao u Rumuniju i na Radio Temišvaru objavio da je Milan za Staljina. To je bilo dovoljno da Udba krene na posao i da sada golootočki čuvari na braći primenjuju naučene metode mučenja.

- Kibla je bila drvena od otprilike 70 centimetara, visoka oko metar. I ona služi za malu nuždu, uglavnom. Jer je zajednički ve-ce daleko. I tamo su me poslali, tu moraš da budeš savijen nad kiblom i nad tim smradom. Prve noći me nisu dirali i onda su me budili barem po jednom, a nekada i dva puta u toku noći svaku noć za 'požarčenje nad kiblom'. I tako sam ja izdržao jedno mesec i deset dana - priča Vuksan, koji je na Golom otoku proveo 14 meseci, a pre toga još četiri meseca u istražnom zatvoru.

Vuksan, iako sedi u svojoj fotelji, kao da je nakratko osetio nelagodu. To su mučitelji, kako ih zove, sve vreme pokušavali na Golom otoku. Metode su bile toliko strašne da su mnogi zatvorenici sa olakšanjem lakše skakali sa litice i ubijali se, jer je to bio lakše i humanije nego da još jednom prođu kroz nešto neljudsko. Zato brzo razgovorom stižemo do trenutka kada je odlučeno da je slobodan i da će napustiti ostrvo.

- Kada je, na kraju, pročitao: vojvođanska Udba, Knežević Vuksan. Ja sam, onako kako sam stajao na steni skočio. Valjda je bilo 10 metara, posle su me pitali kako se nisam skroz razbio. Ujutru sam morao da svratim kod islednika da potpišem otpusnicu i kad sam ušao u voz, zaspao sam i kažu mi da niko nije mogao da me probudi, čak ni taj prelaz sa broda na voz ništa ja to ne znam, ne sećam se - navodi Vuksan.

Krivca, mučitelja i izdajicu Vuksan je stavio u knjigu – da se ne zaboravi

Kneževići su kolonizovani u Banatski Karlovac, ali odatle su ubrzo proterani. Došli su u Vršac, iz kojeg su, opet nevoljno, morali da odu, ovog puta u grad koji će ih prihvatiti – u Zrenjanin. Zrenjanin ili Petrovgrad? I danas se polemiše o tome kako ovaj grad treba da se zove.

Spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću stoji na Trgu slobode, a na pitanje, koje je za njega ime prihvatljivije, Vuksan kaže da je to, ipak, Zrenjanin. Tako je navikao, mada veruje da Žarko Zrenjanin nije mnogo zadužio ni njegov grad ni zemlju.

Osveta je i danas daleko od ovog bivšeg golootočkog zatvorenika. Svima je oprostio, a svakog krivca, mučitelja i izdajicu stavio je u knjigu – da se ne zaboravi.

- Najznačajnija posledica pisanja je takozvana biblioterapija. Za čoveka koji piše to je put ozdravljenja, put pročišćenja, put konsolidacije, pa kako je Vuksan sačuvao tu viziju normalnog zdravog čoveka, sačuvao se pisanjem, on je na tim proplancima ćutanja, preispitivanja postavio jednu poziciju distance - naglašava Milan Bjelogrlić, direktor zrenjaninske biblioteke.

- Kada je mogao da sudi o tom vremenu, a da kasnije piše, ali nije skliznuo u prostore omraze ili bilo kakve osvete. Nego se okrenuo tom književnom postupku i u tom postupku on je pronalazio puteve spasenja. Njegove knjige su nam sada još važnije da znamo kako je bilo, da nam se vreme zla ne ponovi - dodaje Bjelogrlić.

Nije bilo lako napisati 15 knjiga, a kako li je tek bilo proživeti svaku od njih?

Na pitanje da li su uspeli da mu unište ili barem da oštete emocije i duh, Vuksan kaže: "Ne, ja mislim da su mi ojačali duh. Jer sam bio vrlo bogat maštom. Ja sam nosio tragač i bio gonjen, ali ja sam mislio na nešto sasvim drugo. Ja sam plovio morima, ja sam dočekivan šta znam, uvek sam se branio nekom maštom. Nekim svojim mislima bez obzira na muke. Nisu me uništili, ali su mi dali podstrek da razmišljam i o lošim stranama života".

Kako je protekao susret sa bivšom devojkom i prijateljem

U parku 1949. godine Vuksanova devojka je, da bi zadržala svog momka da ne ode na školovanje u Split, odlučila da njegovom prijatelju kaže kako je Vuksan na nekoj priredbi recitovao stihove Majakovskog i da mu je brat uhapšen. Rekla je to tom nastranom čoveku, kako ga Vuksan danas opisuje.

Devojka kojoj se ime ne pominje ni posle više od 70 godina, nije uspela da zadrži Vuksana, ali uspela je da mu pokvari put u Split i život.

Pričajući o tome da li se posle svih tortura koje je prošao na Golom otoku i dalje seća kada je prvi put video tu devojku, Vuksan objašnjava kako je protekao njihov prvi susret nakon svega.

- Prvi kontakt je bio na proslavi dvadesetogodišnjice mature, to je bilo u Vršcu, tamo smo se videli, pozdravili smo se normalno. Ja sam znao da ona to nije uradila svesno, da je ona iz ljubavi to učinila, jer me je zaista mnogo volela. Razgovarali smo sasvim normalno, ozbiljno, ona je počela da se ispoveda, ja sam rekao – ne, nema ispovedanja - kaže Vuksan.

Prijatelj koji ga je odao zvao se Radojica. Nije imao jedno oko i taj kompleks je nosio celog života. Odličan opis udbaškog saradnika za neki film ili seriju. Tog Radojicu je, ipak, grizla savest i pomogao je Vuksanu kada mu je pomoć bila neophodna. Radojica i Vuksan ponovo su postali prijatelji.

- S njim sam se prvi put sreo posle Golog otoka u Zrenjaninu, kada sam isteran iz Banatskog Karlovca, kada sam proteran iz Ogledne škole. Tu sam se sreo s njim kod nekih ženinih rođaka i onda smo tada nešto razgovarali – vrlo zategnuto. Da bi sutradan on mene primio, tražio je da me primi u svojoj kancelariji, bio je upravnik jedne značajne ustanove. Dočekao me je vrlo ljubazno, čak u zagrljaju, kazao je da celu noć nije spavao zbog griže savesti. Jer zna da sam ja bio i dobar omladinac i dobar čovek - navodi Vuksan.

- Rekao je da mi je našao posao kod njega, ja sam mu odgovorio da posao nije važan, da mogu i da kopam, ali da od njega tražim da me oslobodi pratnje Udbe. On je rekao – od danas si slobodan. I stvarno kada sam posle dosta godina kasnije imao uvid u svoj dosije, video sam da me od tog dana pokrajinska Udba nije više pratila - dodaje Vuksan.

Zbog čega je plakala Vuksanova majka na dan Titove sahrane? Posle Vuksanove priče još teže je razumeti. Verovatno ne bi bilo jasnije ni da imamo priliku da čujemo i priče dva Vuksanova brata. U tim suzama krije se mnogo toga, a nameće se i jedno pitanje – da li je moguće da je propaganda bila toliko efikasna i ubedljiva da je jedna majka, kojoj su tri sina, kao Titovi neistomišljenici, bili logoraši od 1949. pa skoro do kraja 1956. godine na surovom Golom otoku, plakala za čovekom koji je to naredio?

Na klupi pored Begeja, gde svakog dana Vuksan šeta sa svojom ženom, priseća se tog dana kad je bila Titova sahrana.

"Majko, zašto plačeš za tim zlotvorom? Znaš li ti da su ti tri sina najstrašnije stradala zbog njega?", upitao je Vuksan majku, koja mu je odgvorila: "Znam, sine, sve znam, ali svaka smrt je žalosna, šta će sada ovoliki narod."

"Dva sina su ti umrla zbog njega, majko", dodao je Vuksan.

- Znam, sine, možda baš zbog te žalosti što mi je napravio, možda baš zato plačem - rekla mu je majka.

Foto naslovna: Printscreen/YouTube/RTS Oko - Zvanični kanal
Izvor: srbijadanas.com

Pratite Infomedia Balkan i na facebook-u:
https://www.facebook.com/infomediabalkan/?ref=bookmarks