Ovako je bilo na Cetinju – Kako su nas napale komite - Svjedočenje Aleksandra Čakija Milićevića (Foto)

Prenosim tekst Aleksandra Milićevića, zvanog Čaki, koji me je slučajno pozvao kad sam bio na Grahovu, i pridružio mi se na putu za Cetinje. On svjedoči šta se dešavalo na Cetinju tog dana.

OVAKO JE BILO JUČE NA CETINJU!

Cijelo Cetinje je u blokadi al nalazim neki stari uski put od Grahova do Cetinja dug preko 50km u nadi da njega tzv. komite nisu blokirale i predlažem Vukanu da nam to bude maršruta.

Kroz goli krš i jako nepristupačan teren prolazimo kroz desetak sela i primjećujemo da skoro na svakoj kući ima ploča sa nekakvim natpisima i nesrećnom petokrakom.

Pratimo usput vijesti i saznajemo da je na Cetinju situacija sve napetija al nas to ne pokolebava da nastavimo dalje.

Konačno stižemo na Cetinje. Hoćemo da odemo do manastira al nam policija to ne dozvoljava. Na meni majica Blagoja Jovovića i na molbu prijatelja je mijenjam da ne bi nekoga izazvala da nas napadne (kontam u sebi kome će smetati Blagoje pa nema ustaša ovdje). Izlazimo na trg i primjećujemo da ustaša ipak ima jer čujem iz neke kafane: „Mi smo ustaše, mi smo ustaše“ dok se iznad njih nalazi šahovnica. Svi kafići na trgu su prepuni tzv. komita koji su u vidno pijanom i drogiranom stanju (velika većina).

Stižemo ispred velikoga kordona policije nedaleko od manastira i tu pravimo uključenje uživo gdje Vukan izvještava o stanju na Cetinju, a tada se pojavljuju i neke tzv. komitkinje koje dijele ruže svakome policajcu. Sa jednim od njih se jedna od odziva i izgrli. Dadoše Vukanu i izjavu.

Tada su nas nanjušili da nismo njihovi (možda i jedini Srbi u to vrijeme na ulicama Cetinja) i čujem glasnije komentarišu „Ovi su Srbi“ „Vidi četnika“ „Ovo je onaj iz Trebinja, šta on radi ovdje“…Osjećam se kao krme u Teheranu. Predlažem Vukanu da napuštamo trg i idemo dalje, al kod njega ne primjećujem nikakvu zabrinutost i strah. Bilo je par njih da su ga i pozdravili i pitali za trebinjske kadije i dobacivali“ Na pos’o“.

Dolazimo do drugog kraja trga i do postavljene komitske bine i kaže Vukan: „Daj da ovdje snimimo još jedan prilog i idemo za Podgoricu“ Uzimam njegov telefon i započinjem sa snimanjem (šteta što ovaj put nije bilo uživo) i nakon par minuta iz okolnih kafića počinju dobacivanja „Mrš sa Cetinja Vukanoviću“, „Ubij Srbina“, „Jebo te Draško Stanivuković“, “ Gdje ti je Dodik“ „Šta radite ovdje majku vam jebem“ i masu drugih psovki al Vukan mrtav-hladan govori u kameru kao da se ništa ne dešava, a meni nije svejedno moram priznati, jer sam leđima okrenut jednom od kafića i očekujem neku staklenu bocu piva da doleti iz istoga.

Kreće haos… U jednom momentu se skače jedan momak iz bašte a kako je on skočio i drugih petnaestak skače za njim i u rulji idu ka nama. Nastavljam sa snimanjem a oni hoće da mi otmu telefon, sklanjam ga u džep a oni kao hijene skočili: „Daj telefon, daj telefon“. Na nekih 30-40m od tog mjesta stoje dva policajca i nijemo sve posmatraju. Hodajući unazad da im ne okrećem leđa idem ka tim policajcima i uz naguravanje odbijam da im dam telefon. Drugi dio rulje je okružio i psuje Vukana, a on im odgovara. Prilazim policajcima i govorim im da je napadnut novinar i narodni poslanik iz Trebinja. Oni ne reaguju ništa posebno na to, niti zovu pojačanje, iako je taj dan na Cetinju preko 1800 policajaca a situacija je sve opasnija.

Nisam pristao da im dam telefon i dajem ga Vukanu, a oni ga nakon nekoga vremena oduzimaju uz par udaraca i šamara u predijelu lica, glave i rebara… Policija kao nemojte ljudi stanite i pokušava da smiri situaciju. Drži se Vukan na nogama, ne pada na zemlju i ponosno prkosi rulji. Oni uz pomoć policije brišu fotografije i video zapise. U jednom momentu onaj lik što je prvi skočio i napao nas meni govori da pođem sa njim da mi sa strane nešto kao kaže. Ja odbijam i bojim se neke podmukle rabote i tražim da mi to kaže tu pred svima. On u smislu neću neću ovdje zagrli me desnom rukom i počinje da vuče u stranu a ja samo gledam da ne zavuče lijevu ruku u džep i ne izvadi kakav nož i zabije mi ga u stomak. Sklonimo se par metara i on mi govori: „Sjećaš li se ti mene?“ Odgovaram negativno. A on će: “ Pa ti si čovječe mene spasio jednom na granici dole na Ivanici kada je bila gužva i prestigao veliku kolonu da me dovedeš da ne čekam u redu jer sam žurio“. Tada se sjetih ko je lik i govorim mu: „Pa jel nam to ovako danas vraćate na to što sam vam pomogao“, a on odgovara“. Da mi nisi valjao ubili bi vas danas ovdje, al sam te prepoznao pa nećemo“ Hajde ti sa mnom ovomo i reci to sve ovim tvojim i vučem ja njega da se vratimo u masu. I govorim mu pred svima da im ispriča kako sam mu pomogao. On počinje da se crveni a ja prenosim kako je bilo tada na Ivanici. I ostali što bi se postidili koga to napadoše počinju još više da negoduju psuju i galame.

Policija nam govori da uđemo u vozilo da bi izbjegli linč i mi ulazimo. Policijac zove nekoga komandira i saopštava mu situaciju ko je u vozilu i da smo iz Trebinja i hoće li da nas prebaci do stanice da damo izjave a ovaj traži da nas izbace iz vozila i da pješke dođemo do stanice koja nije ni malo blizu i gdje bi bili izloženi brutalnom linču od opijene rulje koja je u ogromnom broju na ulicama. Jedan od policajaca govori da bi nas trebalo prebaciti a drugi negoduje i kaže komandir je rekao NE i njegova se pita. Našim vozilom odlazimo do stanice gdje se uzima izjava. Ispred stanice je i reporter RTCG koji od Vukana traži kratku izjavu (koju nikada nisu prenijeli) al je meni doteklo pameti pa sam je snimio.

Napuštamo stanicu i žurimo da izađemo iz Cetinja da bi stigli u Podgoricu na doček patrijarhu. Svi su putevi čujemo blokirani za ulazak na Cetinje i donosimo odluku da probamo preko Njeguša sići niz one silne serpentine u Kotor. Samo što smo napustili grad šleper se jedan upriječio i zatvorio i taj put. Siđemo dole al na raskrsnici u Škaljarima nas dočeka nova komitska blokada uz muziku i Tompsonove pjesme slave i zadržavaju masu. Ima tu i zbunjenih turista kojima ništa nije jasno.

Ostaje nam samo da se vratimo na Njeguše i kod Erakovića skrenemo lijevo i istim onim uskim putem izbijemo na Grahovo u nadi da se nisu dosjetili da i taj put blokiraju.

U kasnim večernjim časovima dolazimo u Grahovo i ostaje žal za propuštenim dočekom u Podgorici jer je već bilo kasno da preko Nikšića idemo za Podgoricu.

Dobio sam na stotine poziva i poruka juče i danas. Neki zovu da podrže, neki se čude gdje smo išli a neki da saznaju šta se desilo i zato sam malo našarao za ove što bi voljeli da znaju šta se desilo a neće da pitaju ili izmišljaju kako se tobože nije ništa desilo i da smo mi sve izmislili.

Sve je ovo sastavni dio života. Kako je samo bilo blaženopočivšem mitropolitu Amfilohiju 30 godina da živi sa tim luđacima i mnogim bogoslovima koji su na Cetinju svakodnevno ovakve stvari proživljavali.

Ljudi moji znam ja ko su oni i gdje sam išao ne trebate mi govoriti ono što već znam. Osjetio sam to na svojoj koži još 1998. kada sam na Cetinju podigao tri prsta i dobio lanac preko leđa kao dijete od 11 godina.

TREBA BITI KADAR STIĆI I UTEĆI I NA STRAŠNOM MJESTU POSTOJATI!

Nije mi žao što sam bio juče na Cetinju!
Žao mi je što nisam stigao u Podgoricu!

Eto tako…

Piše: Aleksandar Čaki Milićević

Izvor: nebojsavukanovic.info

Pratite portal Infomedia Balkan i na društvenim mrežama: Fejsbuk i Tviter